Dimitrije Golemović, etnomuzikolog i kompozitor objavio je u knjizi “Tijani za laku noć” i priču o jednoj porodici zečeva, čiji se najmlađi član na kraju trajno pobramitio sa Vukom.
Najgladniji zečić
– U porodici zečeva život se odvijao na uobičajen način. Tata je ujutru išao na posao, a Mama je ostajala kod kuće da kuva ručak i brine se o deci. A deca k’o deca, skakutala su po dvorištu i činila raznorazne nestašluke. Povremeno je neko od mališana negde odlutao, čak se izgubio, ali bi ubrzo opet bio kod kuće, bilo da je put pronašao sam, ili da mu je u tome pomogla neka od šumskih životinja. U vreme ručka Mama bi izašla iz kuće i povikala bi:
“Ručak!”, a gladna deca su se u trenu sjatila oko stola. Tada se i Tata vraćao s posla i sedao za trpezu, na zadovoljstvo svoje mnogobrojne porodice. Najmlađe dete, koje je vazda bilo i najgladnije, svaki dan je zapitkivalo:
“Mama, Mama, šta danas imamo za ručak?”, a Mama bi mu odgovarala: “Danas imamo divnu čorbu od kupusa, šargarepe i kelerabe.” Na to bi deca povikala: “Ura, za Mamu!”, a mališan bi: “A šta još? A šta još”? “Još imamo i pohovanu šargarepu”. “Ura!”,
opet bi deca. “Naposletku još i ukusan kolač od kelerabe, zaslađen šećernom repom.” “Triput’ ura za Mamu”, povikalo je jedno dete, a ostala su prihvatila uglas: “Ura, ura, ura!” Tako je bilo i drugog dana, i trećeg… Prolazile su nedelje, i meseci… sve dok se jednog dana, koji ni po čemu nije bio drugačiji od ostalih, nije dogodilo nešto što je zabrinulo i Mamu i Tatu ove razdragane zečje porodice.
“Šta imamo za ručak?”, kao i svakog dana upita znatiželjni mališan.
“Danas imamo divnu čorbu od kupusa, kelerabe i šargarepe, a kao glavno jelo – šargarepu, al’ spremljenu po novom receptu”, odgovori Mama Zečica, kad odjednom mališan povika: “Neću više da jedem šargarepu! Neću ni kupus! Dosta mi je kelerabe.”
“Kako dosta?”, preneraziše se njegova braća i sestre. Mama i Tata zanemeše od iznenađenja.
“Hoću meso!”
“Meso?!”, bili su još više iznenađeni. “Otkud sad to?”
“Hoću meso od vuka! Hoću pečenog vuka.”
“Nemoj da te čuje neko”, uplašeno će Zekini roditelji. “Jesi li pri sebi?”, upita ga Tata. “Otkud pečenog vuka? Nemoj da te baš on čuje.”
Crv sumnje
Al’ na nevolju, u tom trenutku pored zečje jazbine prolazio je Vuk, tačnije Vučić, budući da je bio veoma mlad, skoro vršnjak malog buntovnog Zeca. Čuo je svaku reč izgovorenu za zečjom trpezom, a naročito one na kraju. Ko to hoće da jede pečenog vuka? Zavirio je u jazbinu i video zečeve na okupu. Zečevi hoće da jedu vuka. Zanimljivo, mada… da se nije rodio neki heroj među njima koji zaista može i vuku da smrsi konce?, mislio je, a onda je za svaki slučaj požurio da napusti to mesto i što pre stigne svojoj kući.
Vučić je zaboravio taj nemili događaj, sve dok jednom, iznenada, pred njega na put ne iskoči niko drugi nego glavni junak naše priče: “Stoj”, povika, a Vučić reče:
“Mali, šta je bilo?” Bio je iznenađen, a, mora se priznati, i pomalo uplašen, budući da se setio razgovora od pre neki dan.
“Al’ sam gladan. Sad ću da te pojedem. Samo najpre da te ispečem.”
“Da me ispečeš?”, Vuk će tiho. “Zeko, da se ti nisi nešto zabunio?”
“Ti si vuk, zar ne? A ja sam gladan. Znači zabune nema”, reče Zec.
“Polako. Samo polako. Ti si nešto pobrk’o: ne jedu zečevi vukove, nego vukovi zečeve… bar je tako bilo do sada.”
Kada su Vuk i Zečić rešili taj “kulinarski problem”, počelo je druženje neobičnih pobratima i ono, iako na početku nije tako
izgledalo, potraja mnogo godina. To druženje Zec i Vuk ispunili su brojnim i bogatim doživljajima da bi i pet ovakvih knjiga
bilo malo da svi budu zabeleženi. A ti, ako kojim slučajem dok šetaš šumom, naiđeš na vuka koji jedva ide od starosti i zeca koji
ga, iako je i sam ostario, prati u stopu, nemoj da se iznenadiš. Seti se da su to naši pobratimi koji i posle mnogih zajednički provedenih godina još uvek nalaze teme za razgovor, a time i razlog za prisno druženje. U životu je, imaj ovo na umu, mnogo toga moguće,
samo je važno nešto jako želeti. Onda je za ispunjenje želje dovoljan i jedan jedini korak, pa ma kako malen bio.
Razmena recepata
Vuk je pribegao lukavstvu i rekao da misli da Zečiću nedostaje društvo, bolje reći drug s kojim će da provodi vreme.
“Drug? Pa ja imam mnogo drugova, a imam i braću i sestre s kojima mogu da se igram do mile volje.”
“Ali se ipak ne igraš, zar ne”, Vuk će uporno.
“Pa… Ne. U pravu si. A otkuda ti to znaš?”
“Pusti sad to, nego da se ti i ja sprijateljimo… na poseban način”, nastavi Vučko, “da postanemo pobratimi.”
“Pobratimi? Šta je to? Za to čujem prvi put. Ako to znači brat, onda neću, pa braće imam toliko da im ni imena ne znam”, Zeka će.
“Nije isto. Biti pobratim daleko je više nego brat, zato što brata ne možeš da biraš, a ko će ti biti pobratim to zavisi samo od tebe.”
“Izgleda zanimljivo”, promrmlja Zeka, “mada…”
“Veruj mi, to je jedna od najvrednijih stvari na svetu. Pobratim je uvek tu da ti pomogne da rešiš neki problem, ili da izađeš
iz neke nevolje! Znaš, lakše je živeti kad možeš da se na nekoga osloniš. Da ne pominjem još i to kako je lepo imati mene za pobratima, jer sam ja ipak vuk. Sad sam mali, ali kad porastem, biću najjači u šumi!”
“Pa… hajde da pokušamo… al’ ja sam i dalje gladan…”, Zeka je rekao kao za sebe.
“Mislim da je pravo rešenje da tvoja mama uzme od moje neke nove recepte i tako obogati vaš jelovnik. Postoji mnogo ukusnih jela iako nisu od mesa. Na primer, da li si nekada jeo gljive? Nisi. One su ukusne kao i meso.
A jaja? Nisi jeo jaja?! Videćeš, s novim sastojcima trpeza će vam biti mnogo ukusnija… ”
Vreme promena
“Znam, znam, ali ovo je vreme promena.”, Zeka se seti neke rečenice koju je čuo da Tata govori Mami, mada, istini za volju nije znao na šta se ona odnosila. “Prema tome, spremi se da budeš pojeden” – reče Vuku.
“Mali, ideš li ti u školu? Jesu li vas tamo nešto naučili? Jesu li vam čitali Ezopove ili Lafontenove basne?”, Vuk ga zasu pitanjima, pokušavajući da nađe način da izađe iz neprijatne situacije.
“Idem u školu. U mojoj školi kažu da zec može da pojede vuka… ako je mnogo gladan”, izmisli Zeka u trenu, ne bi li opravdao svoju želju.
