Etnomuzikolog i kompozitor Dimitrije O. Golemović kaže za “Vesti” da mu je zbirka pripovedaka “Tijani za laku noć” najdraža knjiga, a da je priče izmišljao za svoju ćerku Tijanu, dok je bila mala i svako veče spremna za spavanje “širom otvorenih očiju” čekala novu priču.
– Nisam ja prvi roditelj koji je izmišljao priče. Radili su to mnogi. Počeo sam u trenutku kada je Tijana znala već sve lepše priče, i tražila uvek neku novu – priča Golemović dodajući da se ideja priče zabeleži u knjigu rodila kasnije da “ovekoveči” trenutke kada je bio najbliži svojoj ćerki, i da priče ne bi pale u zaborav.
Prebijena mačka
Bio jednom jedan puž, odnosno pužić, budući da je bio veoma mlad. Elem, Pužić. Malen i običan kakve viđate svaki dan. Međutim, ovaj baš i nije bio takav. Za razliku od puževa koji su živeli bezbrižno, provodeći svoje vreme u laganim šetnjama, dotični Pužić je stalno nešto zanovetao. Te ne valja mu ovo, te ne valja mu ono… svaki dan bi izmislio novi problem. Njegovi roditelji su se već navikli na neobično ponašanje svog mališana, pripisujući to njegovom karakteru, međutim… Kako to obično biva kad su deca u pitanju i ovaj Pužić u stvari nije bio neko pravo zanovetalo. Njega je naprosto mučio problem koji nije mogao da reši, pa je tako krivca za svoje neraspoloženje video u svemu i svačemu. I tako, jednoga dana, tek što se probudio i promolio glavu iz svoje kućice, kad je poželeo da “zakorači”, Pužiću postade jasno šta je uzrok svih njegovih nevolja:
Kućica! Ona je kriva za sve, pomislio je. Ona mi ne da da potrčim! Čak ni da hodam kako treba. Ko li je samo izmisli!
Pogledom je potražio roditelje i kad ih spazi nedaleko odatle, jer gde bi puževi inače bili, “pohita” da s njima porazgovara o svom problemu:
“Mama, tata! Napokon znam šta me muči – moja kućica!”
“Kućica?”, upita tata.
“Kućica?”, ponovi mama, istovremeno pomislivši kako je njen sin tog jutra našao novog krivca za njegov “problem”.
“Da. Kućica”, potvrdi mališan. “Zbog nje ne mogu da hodam normalno i vučem se kao, kako neki kažu, prebijena mačka.”
Siromašni golaći
“Sine, ti nikako ne smeš da zaboraviš da si puž, a da su puževi takvi od pamtiveka. Svi, izuzev onih siromašaka, koje zovu
golaći, imaju kućicu i nose je na leđima. Imati kuću to je prednost puža u odnosu na druge životinje koje je nemaju, pa idu od nemila do nedraga. Ne znaju gde će se skloniti kad počne neko nevreme ili kiša, a o opasnostima koje prete sa svih strana i da ne govorim…”
“Ali tata”, nastavio je Pužić i ne slušajući ga, “Ja hoću da budem kao ostala živa bića. Da idem, trčim… A šta ja radim? Puzim. Zbog toga niko ne želi da se igra sa mnom, jer nema strpljenja, a ni vremena da sačeka da na primer odem po loptu koju mi baci.”
“A zašto se ne igraš s drugim puževima, već želiš društvo onih s kojima to ne možeš?”, upita ga tata.
“Znao sam da ćeš me to pitati. Puževi su dosadni. Dosadni. I njihove igre su iste takve: dosadne. Ja hoću da se trkam! Ja hoću da skačem! Možda i da letim!”
Roditelji ostadoše bez reči. Zgledaše se i rešiše da o ovom problemu, koji im se učinio veći od svih dosad, porazgovaraju nasamo… najbolje uveče kad njihov sin zaspi. A on? Gledao ih je kako lagano odlaze i po glavi ceo dan premetao razne misli kako da se reši svog tereta.
Pade noć i Puž odluči da se malo odmori. Probudilo ga je sunce. Otkud sad sunce? Da nisam zaboravio da uđem u kuću pre nego što sam zaspao?, pomislio je i pogledao oko sebe. A gde je moja kućica?, iznenadio se kad je shvatio da je više nema na leđima. Nema je. Nestala. Da je neko nije ukrao? A kome bi ona uopšte bila potrebna!, misli su sustizale jedna drugu. Onda se zadovoljno nasmeja i reši da iskoristi pogodnosti svog novog “stanja”. Potrčao je napravivši čak i nekoliko kolutova.
Poučan san
“Uživanjeeeeeee!”, povikao je i pohitao da nađe roditelje i pohvali im se zbog onoga što mu se dogodilo, ali njih nigde nije bilo. Od silne radosti nije mu ni palo na pamet da razmišlja o razlogu zašto ih nema.
Potom je krenuo u avanturu zvanu traženje novih prijatelja. I zaista, našao ih je sijaset. Sad su svi hteli s njim da se igraju. Najpre se igrao s mravima, neku igru koja se sastoji od kotrljanja kuglica hrane do rupa u zemlji, gde su ih oni ostavljali za zimu. Zatim je upoznao Cvrčka koji mu je pokazao kako se skače i svira na violini, pa Leptira… Da leti Puž nije naučio, ali je bio uveren da je i to moguće, samo ako bude dovoljno uporan. Kako je život lep, pomislio je i nastavio s igrom, sve dok nije počeo da pada mrak. A onda?
Dunuo je hladan vetar i kiša je počela da pada. “Brrrrrr, kako je hladno”, reče poluglasno, a onda je pretrnuo od straha jer se neka čudna ptica ustremila na njega. “Pa ona hoće da me pojede”, povika bez glasa i požuri da se skloni u svoju kućicu, ali nje nije bilo! Zaboravio je da je više nema. “Kućica? Gde je moja kućica? Hoću svoju kućicu!”, povikao je.
“Hoću kućicu! Hoću kućicu!”, ponavljao je gledajući gde bi se sklonio od nevremena i nemani koje hoće da ga progutaju. “Kućicu, kućicu!”, izgovarao je sve glasnije, kad se odjednom pojavi neka svetlost.
“Kući…” Šta je sad ovo?”, upitao se. Pogledao je oko sebe i, gle čuda, vide svoje dvorište okupano suncem. San! Pa to je bio samo san, pomislio je uz uzdah olakšanja.
Izvinjenje roditeljima
Poželeo je da s roditeljima “podeli” najnovije iskustvo i već spreman da potrči, Pužić shvati da to više ne može. Šta je sad opet sa mnom?, pomislio je, ali skoro istovremeno postao je svestan toga da mu se na leđima nalazi kućica. Zar opet?!, pomislio je, ali ne dade očaju da ga obuzme. U tome mu je pomoglo iskustvo prošle noći s vetrom, kišom i mrakom iz koga vrebaju nebrojene opasnosti. Ne ponavlja uzalud tata onu izreku: Moja kućica, moja slobodica, pomisli i najzad pomiren s tim da će ceo život nositi svoju kuću na leđima, uzdahnu duboko, sleže ramenima i “pohita” da se pridruži roditeljima. Znao je da im duguje jedno veeeeeeliko izvinjenje.
