Vojska u plavim zimskim uniformama nervozno se komešala među sobom zauzimajući odgovarajući položaj za ulazak u već postavljene vagone. Naši dosadašnji rasporedi po četama i vodovima više ne važe jer za prekomandu dobijamo nove, tajne destinacije gde ćemo provesti narednu godinu vojnikovanja.
Kada su nam pročitali iste brojeve Meho i ja smo se u skoku zagrlili i zajedno srećni krenuli sigurnijim korakom ka za nas određenom vagonu, nadajući se da će još neko od naših ortaka poći u istom pravcu. To nam je trenutno olakšanje za predstojeću neizvesnost. Usput se pozdravljamo čvrstim zagrljajima sa drugarima koji takođe hitaju da nađu svoja mesta.
Prekić Miloš iz okoline Kragujevca je bio najbučniji što se i očekivalo. Naglas je plakao ko dete! Tri meseca nam je komandovao juriš za vreme obuke u ali usred noći sve sa uraaa , dok je spavao buncajući samo 10 centimetara pored mog kreveta. A da Mirko se zvaše onaj vižljasti fudbaler iz Bosne i klub nije Bratstvo nego Jedinstvo, mada mu na kraju to dođe na isto. Sad sam se setio jer smo imali Slovenca Slavka, pa po uzoru na omiljeni strip iz mladosti "Mirko i Slavko" delili smo dalje imena.
Slavko je bio rekorder po zapaljenim biciklima. Znači "žuta majca" i prvo mesto u koloni umornih od kojekakvih dnevnih zanimanja vojnika.
Zagrljaj naših Mirka i Slavka posmatrali smo iz kupea i to pozdravljanje sa izmenama adresa i obećanjima o najbržem javljanju najduže je trajalo. Dirnut našim iskreno zacrvenelim očima, strogi ali pravični prvi oficir čete, koji je iza sebe imao preživljen pad avionom, prvi put ima razumevanje za vreme koje nenamenski trošimo. I on se srdačno pozdravlja sa ćudljivim ali "dobrim ko’leb" Behljuljem Planom, profesorom iz Prištine.
Srećan sam što je Meho blizu mene i što ima nade da ćemo imati isto mesto u prekomandi. Saznaćemo to usput tek kod Zagreba kad je iz voza na peron sišao Gema bokser iz Pirota uz naše promuklo dozivanje, dok se fajter polomljenog nosa nije pretvorio u tačku na horizontu. Deremo se očajni iz ‘petnih žila glumeći ludilo i dajući oduška neizvesnosti koje nas muči u brzom vozu kroz bratske republike te srećne 75. godine.
Lokomotiva ponovo ubrzava i što smo dalje od Sombora, u vagonu je sve manje vojnika, a moj drugar i ja smo bliže Sloveniji ali i ostvarenju želje da narednih godinu dana provedemo zajedno. Bezgranično verujemo jedan drugome, jer on je sarajevski a ja beogradski mangup pa se razumemo u pogledu i pokretu na samo nama znan način. Neka nevidljiva ruka nas razbacuje i seje širom naše lepe otadžbine.
Ta ruka pomračenog uma nam je podelila oružje 15 godina kasnije, huškajući nas jedne na druge u svojim prljavim zamislima a mi smo bili ubeđeni da agresor u najgorem slučaju može doći samo spolja. Da li su u toj zbrci i haosu građanskog rata moji bivši drugari iz JNA, junaci stripa uperili puške jedni u druge okrećući novu stranicu ratnog romana? I ako jesu, ako su morali, pitam se da li su se setili da namerno promaše?
Od pet metaka, 20 pogodaka
Prepričavamo jedan drugome po ko zna koji put dogodovštine sa drugarima koji su već
sišli sa voza. Najslađa nam je ona kad smo na bojevom gađanju po dogovoru nas nekoliko nestašnih vojnika "mašili" svoju i gađali Željkovu metu. Radosni Dalmatinac je imao neverovatnih 20 pogodaka u centar mete od pet metaka! Mogao je da konkuriše za nagradno odsustvo kao najbolji strelac u kasarni samo ako bi mogao da objasni kako je to izveo?!
Glasna erupcija oduševljenja kod vojske nastala je dok je vodnik na strelištu dizanjem zastave iz rova označavao najpreciznije pogodak. Za svaki pogodak po jedno dizanje uvis, a onaj dvadeseti je bio propraćen kao recimo kad padne gol u večitom derbiju. Jedva su nas smirili zbunjeni desetari sve sa komandirom čete Žalosnom sovom.
– Ajme meni, pa nisam puca’ iz mitraljeza?!
Nismo zaboravili da sa po jednim metkom overimo i svoju metu da bi izbegli grdnju i prekor starešina.
