Naš Radio Beograd, stara i ugledna informativna i kulturna ustanova, krije mnoge zanimljive priče i događaje. Neki se godinama prepričavaju i pamte, a mnoge smo, nažalost, zaboravili, piše Minja Subota u knjizi “Muzčke priče iz naše bolje prošlosti: Putevi i prijatelji” u kojoj je objavio zanimljive priče iz svoje dugogodišnje radio-televizijske karijere, kao i sa brojnih putovanja po svetu, ali i neke priče koje su mu ispričali brojni prijatelji.
Priča o Radio Beogradu prepuna je zanimljivih događaja iz rada nekadašnjih ekipa koje su i u doba komunizma imale prepune ruke posla, a malo opreme i uređaja. Dugo se prepričavao događaj koji se desio neposredno posle oslobođenja.
Predaja Nemaca
– Ekipa tehničara Radio Beograda dobila je, neposredno po oslobođenju, zadatak, da zbog mitinga, ili nekog sličnog važnog događaja, ozvuči nekoliko ulica. Ali žice nije bilo dovoljno. Kako onda izvršiti zadatak koji je morao obavezno da se obavi? Saznavši da se pored Tašmajdana vuku po trotoaru neke žice i da bi možda mogle poslužiti, odjurili su tamo. I, zaista, pronašli su mnogo žica na trotoaru, počeli su da ih namotavaju krećući se prema Tašmajdanu.
Sve za žicom, i zadovoljni njenom dužinom, peli su se ka Tašmajdanskoj pećini. Ulaze u pećinu i, na njihovo zaprepašćenje, pred njih je banula grupa nemačkih oficira sa rukama podignutim uvis. Predaja!
Žica ih je odvela u nemački štab, u pećinu u kojoj su se oni pritajili… Tako je ova ekipa sa žicom i Nemcima krenula da ih isporuči…
Svi su ove drugove tehničare tapšali po ramenima zbog neustrašivosti, a oni su posle ispričali da su premrli od straha misleći da im je došao kraj. Priča se da je grupa tih tehničara javno pohvaljena za pokazanu hrabrost iako su oni samo namotavali žicu.
Da li je sve baš tako bilo teško je sada utvrditi, ali po podacima o borbama za oslobođenje našeg glavnog grada, velika bitka, koja je trajala još nekoliko dana po oslobođenju Beograda, vođena je sa esesovcima upravo za tu Tašmajdansku pećinu. Oslobodioci su verovatno u pećini “zaboravili” neku grupu dobro prikrivenih nemačkih oficira.
Rasuta traka
– Jedan događaj “blokirao” je čitav Radio Beograd. Neki tehničar uzeo je iz magnetoteke studijsku traku na kojoj je bio snimljen Titov govor. To je bila velika studijska traka, a ona nije u točku, već je samo čvrsto namotana, i sa tim trakama se uvek pažljivo rukovalo da se ne bi “rasule”. Ali, upravo se to desilo. Nastupila je panika i uzbuna. Katastrofa! Na traci se nalazio Titov govor koji je trebalo da se pripremi za emitovanje tog dana. Kako traku ponovo namotati, a da se ne zapetlja i uništi?
Okupili su se svi novinari i tehničari i većali. Došli su na ideju da se iskoriste stepenice u Radio Beogradu, od prizemlja do vrha zgrade. Naredili su da nikoga ne puštaju u taj deo zgrade da ne bi slučajno počeo da se penje i omete čitav poduhvat.
Traku su polako, metar po metar, spuštali niz stepenice i u prizemlju namotavali, dok na jedvite jade nisu u tome uspeli. To je trajalo skoro tri sata. I, uspeli su!
Tako je Tito ponovo progovorio sa te trake. Neki su rekli: “Bravo, spasili ste istoriju.” A oni koji su je namotavali pomislili su: “Ma kakva istorija, spasili smo, da izvinite, naše g…a.”
Predlažući muzičku numeru za slušanje uz priče vezane za Radio, Subota objašnjava da, kad malo bolje razmisli, danas, i pored stotina televizijskih kanala, nama i dalje svira radio. Mladi su, piše Minja, uvek bili maštoviti, pa preporučujem da se sluša pesma koju je 1988. lansirao Boris Novković: “Dok svira radio, šta bih ti radio…”
Maštovito, nema šta – zaključuje Subota.
Zanemeli urednik
U poratnu istoriju ušao je i dan kada je u Parizu umro Moša Pijade. U Radio Beogradu tog dana dogodio se problem.
Neposredno pošto je Moša Pijade preminuo, novinar Radio Beograda koji je izveštavao iz Pariza pozvao je telefonom dežurnog urednika i saopštio mu tužnu vest. Urednik je odmah objavio da je Moša preminuo i Radio je počeo da emituje ozbiljnu muziku pripremljenu za takve prilike. Posle dvadesetak minuta u redakciju dežurnog urednika ušla su dvojica drugova iz Državne bezbednosti i upitala ga otkud on zna da je Moša umro.
– Pa, javio mi je telefonom naš saradnik iz Pariza – odgovorio je on.
Upitali su ga da li je on siguran da je na telefonu bio saradnik Radio Beograda. Urednik je prebledeo. Zatim su ga upitali kako je smeo da objavi tu vest, ako je nije primio na teleksu. Urednik se oduzeo.
– Jeste li vi, druže, sigurni da je Moša Pijade umro – insistirali su pred zanemelim urednikom.
Potom su rekli da mora da sačeka dalja uputstva. Posle izvesnog vremena pozvonio je telefon, na koji bezbednjaci nisu dali uredniku da se javi, već se javio jedan od njih.
Posle kratkog razgovora, okrenuo se uredniku i rekao: “Imao si sreću, Moša je, ipak, umro. Ubuduće, druže, vodi računa šta radiš!”
Kad regler zataji
Jedna šaljiva priča iz Radija vezana je za spikera Miju Stevovića, koji je odlučio da se našali sa tehničarem, pa je u četiri ujutro, umesto da stvarno čita vesti, samo otvarao usta.
Zbunjeni i prestravljeni tehničar, misleći da mikspult ne radi, spustio je regler i počeo pesnicama da lupa po mikspultu. Kada je ponovo podigao regler, Mija je zaista progovorio i pročitao vesti. Tehničar se, naime, isprepadao da je moglo doći do katastrofe da regler nije proradio “sam od sebe”. Ako nema vesti u četiri ujutro na Radio Beogradu, mogu stranci pomisliti da se u tadašnjoj Jugoslaviji ko zna šta desilo.
– Sad je proradio jer sam po mikspultu lupao pesnicama. Šta ako drugi put ne proradi. U ovo doba nema nikoga u servisnoj službi – pitao se izbezumljeni tehničar.
