Emisije “Igre bez granica” su gledaocima širom Evrope donosile zabavu i navijačka uzbuđenja. Često su i neočekivano i svim učesnicima i onima koji su ih realizovali i kreirali, priređivale iznenađenja i događaje za pamćenje. Bilo ih je mnogo, ali neke se moraju spomenuti, piše Minja Subota o komičnim događajima koji su se događali tokom emitovanja tih emisija.
Dva miliona gledalaca
– Ova popularna serija, koja je u okviru evrovizijskog programa u Evropi emitovana 18 godina, svakoga leta okupljala je preko 200 miliona televizijskih gledalaca koji su je pratili u svim zemljama Evrope, a vrlo često je prenošena i praćena i na drugim kontinentima. Neke zemlje su je emitovale direktno, a neke odloženo.
Dve godine smo bili “posmatrači”, a onda smo se 1978. godine uključili kao aktivni učesnici. Bili smo jedina socijalistička zemlja, mada bi trebalo reći da je to naše uključenje bilo i veliko priznanje za Televiziju Beograd, njene tehničke kapacitete i Zabavni program, koja je prvi put sarađivala sa tako velikim televizijskim mrežama, poput britanskog Bi-Bi-Sija, italijanskog RAI, francuskog RTF, nemačkog NjDR …
Prva emisija koju smo pripremili i emitovali iz tadašnje Jugoslavije, realizovana je 12. jula 1978. godine pored hotela Jugoslavija, na terenima prema Zemunu. Po pravilima “Igara bez granica”, u glavnom gradu zemalja učesnica mogla je da se organizuje samo finalna godišnja emisija, dok je ostale trebalo emitovati iz ostalih gradova država učesnica. Ova naša prva, naravno nije bila finalna, ali rukovodeći se mišlju da se sve organizuje po pravilima i bez rizika, naši u televiziji su došli do zaključka da bi to pored hotela Jugoslavija bilo najbolje rešenje.
Zemun grad
Rešenje koje se nametalo podrazumevalo je da se Zemun, kao opština Beograda, za naše kolege iz Evrovizije proglasi gradom. I tako je Zemun, zahvaljujući “Igrama bez granica”, privremeno ponovo postao grad. Predsednika opštine Zemun predstavili smo kao gradonačelnika, a on je za goste iz evropskih televizijskih centara zemalja koje su učestvovale u “Igrama” priredio prijem i program narodnih igara, koje su izveli članovi kulturno-umetničkog društva iz “grada” Zemuna.
Bilo je tu i malih “zamki”, kao, na primer, kada su urednika Predraga Perišića i mene upitali koje su ono novoizgrađene zgrade preko puta hotela Jugoslavija, malo je falilo da kažemo da je to Novi Beograd. Rekli smo da se Zemun jako proširio i da se skoro satavio sa Beogradom.
Tako je Televizija Beograd pripremila i realizovala prvu emisiju u okviru evrovizijskog ciklusa “Igara bez granica”. Tada je prvi put u Evropi pokazala da svojim produkcijskim i tehničkim kapacitetima stoji uz rame sa najvećim evropskim televizijskim centrima. Kolege iz evropskih televizijskih centara bile su iznenađene izvanrednom i spektakularnom scenografijom, što našim scenografima nije bilo ni teško ni komplikovano, jer su se kod nas snimali veliki filmski spektakli, za potrebe kojih smo pravili i čitave gradove iz doba Rima. Mene su pozvali da sa Dunjom Lango, Mićom Orlovićem i Draganom Nikitovićem vodim naše emisije “Igara bez granica”, piše Subota.
Voditi taj veliki spektakl sa ovakvom ekipom kolega bilo je pravo zadovoljstvo, ali je za mene kao voditelja nakon tri sezone nastupio i jedan novi momenat i, moram reći, izazov.
Pozvali su me da poslednje dve godine ciklusa “Igara bez granica” budem komentator iz svih zemalja. Dragan Nikitović, sigurno jedan od naših najboljih sportskih komentatora koje smo imali koji je to do tada radio bio je okupiran mnogim značajnim sportskim događajima, pa je odustao je od komentarisanja “Igara bez granica”.
Glas iz slušalice
Najgore je kada te u zanosu prenosa i dočaravanju atmosfere prekine glas u slušalicama iz beogradske režije i kaže:
– Minja, izvini, ali prethodna dva minuta se nisi čuo pa nešto smisli. Kreni za pet sekundi.
Kad sam već kod toga da se nešto nije čulo zbog prekida, pomenuću jedan događaj tokom koga se moje komentarisanje, u toku čitave emisije, nije uopšte čulo! To se desilo u engleskom gradu Sanderlendu. Na sreću, ta emisija nije išla direktno već je bilo predviđeno da se našem programu emituje sledećeg dana.
Kada se prenos završio, izašao sam iz kabine srećan i opušten, ali tada mi je prišao kolega urednik Bi-Bi-Sija i saopštio da je sa beogradskim studijom veza bila u prekidu, i da je u Beograd prosleđena samo slika emisije i internacionalni ton, to jest ton sa terena. Oni su mi već u toku emisije rezervisali avionsku kartu, kako bih već ujutru odleteo za Beograd i tokom večeri iz beogradskog studija preko snimka komentarisao emisiju.
Tako je i bilo. Rano ujutru su me odvezli na aerodrom, i odleteo sam za Beograd. Iz beogradskog studija sam te večeri bez problema komentarisao emisiju, jer sam je, na moju sreću i nesreću, znao skoro napamet – opisao je Minja jedan od hitnih letova iz tog doba.
Gledaj “naše”
I tako je trebalo da Minja, posle velikog iskustva u vođenju revijalnih i šou programa, kada je, naravno, bio ispred kamera, sada sedne u komentatorsku zaključanu kabinu, jer sve ide uživo i diretktno. “Ispred tebe staklo, pogled na teren i dva monitora.”
Sjajni Dragan Nikitović poželeo mu je sreću, rekavši:
– Ti ćeš se tu još bolje snaći, jer nisu u pitanju klasične sportske discipline, već veština, snalažljivost i igre koje ocrtavaju običaje kraja u kojem se održavaju.
I onda mi je dao savet koji bi i danas trebalo da znaju i poštuju mnogi naši sportski komentatori. Rekao mi je kratko i jasno: Gledaj uvek gde su “naši”!
Bravo, Dragane! I, poslušao sam ga – piše Subota o sećanjima na prve komentatorske sate.
