Naša najstarija gimnazija Prva beogradska, nekada Prva muška, nalazi se u Dušanovoj ulici uz samu crkvu Aleksandra Nevskog, nedaleko od Skadarlije.
Taj čudesni Dorćol i one senovite ulice iznad Dušanove, Strahinjića Bana, Jevremova, Jovanova, i one skromnije ispod Dušanove, bilo je čarobno okruženje u kojem smo mi provodili naše gimnazijske dane.
U gimnaziji smo, po ondašnjem školskom programu, proveli osam lepih godina, podučavani od strane izvanrednih profesora, živeli u socijalizmu, i slavili krišom krsne slave u krugu nekada šnjih otmenih predratnih familija, naših školskih drugova i drugarica.
Lepota Skadarlije
Skadarlija, koja je preko puta naše škole, taj turistički biser Beograda, za nas je bila samo jedna malo drugačija ulica, kojom smo često prolazili.
Teško je reći da li je ona bila lepša zimi, kada njenu kaldrmu prekrije sneg, ili leti, kada ispred kafane “Tri šešira” iznesu stolice i stolove sa kariranim stolnjacima.
Kroz našu gimnaziju prošle su najznačajnije ličnosti naše kulture, politike i nauke i mi smo na to bili ponosni. To nas je obavezivalo da u Beogradu budemo najbolji, što nam je, moram priznati, sa lakoćom i uspevalo.
Što se tiče znamenitih ličnosti, bivših učenika naše škole, tih pedesetih godina nisu, naravno, mnogo pominjani kralj Petar Prvi Karađorđević i neke značajne predratne političke ličnosti, ali tu je bio Svetozar Marković, Gavrilo Princip, Moša Pijade i, na našu sreću, Milovan Glišić, Stevan Sremac, Petar Kočić, Stevan Mokranjac, Jovan Skerlić…
Nekada su u Skadarliji dane i noći provodili mnogi velikani naše literature i glumišta, a tu su napisani mnogi, danas antologijski stihovi, koje smo mi u okviru našeg školskog programa učili napamet i recitovali na časovima srpskog jezika.
Ali Skadarlija u nastavnim programima nije pominjana!
Mi smo imali sreću da nam je srpski jezik predavao profesor Milojko Čolović, strog ali veoma obrazovan i širokogrud čovek, koji, koliko smo mogli da primetimo, nije baš mnogo komunicirao sa kolegama profesorima, a i oni ga nisu previše voleli.
Bilo je proleće, a mi smo završavali osmi razred gimnazije i spremali se za veliku maturu.
Čas srpskog u kafani
Profesor Čolović je odlučio da jedan čas održimo u kafani “Tri šešira” u Skadarliji. Sa nestrpljenjem smo očekivali taj dan i taj čas srpskog i to je bilo nešto što i danas pamtimo. Bio je lep majski dan, Skadarlija obasjana suncem i ceo naš razred seo je u baštu kafane.
Poručili smo Kokte, tada piće u trendu i osećali se kao odrasli, a, na kraju krajeva, bili smo na pragu da postanemo akademski građani.
Naš profesor Čolović održao je nezaboravan čas, govoreći nam veoma slikovito o pesnicima, glumcima, novinarima i političarima koji su se decenijama tu okupljali, stvarali i polemisali.
Dok smo tu sedeli naišao je fotoreporter “Politike”, koji je prišao i upitao nas šta mi tu radimo?
Kada smo mu rekli da naš profesor drži čas srpskog, on je bio prijatno iznenađen i napravio nekoliko fotografija.
Sutradan, svi smo bili iznenađeni kada je u “Politici” izašla velika fotografija našeg razreda u bašti kafane “Tri šešira” sa veoma afirmativnim komentarom, kako su maturanti Prve beogradske gimnazije na času srpskog jezika na značajnom mestu naše kulturne prošlosti.
Međutim, ono što je sve nas neprijatno iznenadilo bila je reakcija Nastavničkog saveta naše gimnazije, koji je smatrao da je profesor Milojko Čolović napravio prekršaj bez presedana, jer je đake odveo u kafanu, neprimereno mesto za učenike Prve beogradske gimnazije.
Razvila se velika polemika, koja se ubrzo stišala, jer je svima bilo jasno da to nije bila poseta kafani već jednom značajnom mestu naše prošlosti. Pakosnici su se ućutali, a mi smo bili ponosni na našeg profesora.
I danas van nastavnog plana
Evo me pred kafanom “Tri šešira”. Pijem koktu, “piće naše mladosti”, koje se, za divno čudo, održalo do današnjih dana
Ne znam da li i sada profesori srpskog jezika Prve beogradske gimnazije odvedu đake pred maturu u kafanu “Tri šešira”, ali preporučio bih im da to ipak učine, bez obzira na to što ta kafana ni danas nije u nastavnom planu i programu.
Knjazova pesma
Što se muzike tiče, dok budete čitali ovu priču, preporučujem vam da slušate onu divnu pesmu “Što se bore misli moje”, koju je davno napisao knjaz Mihajlo Obrenović.
