U knjizi “Muzičke priče iz naše bolje prošlosti: Putevi i prijatelji”, Minja Subota je objavio i reportažu sa turneje po srednjoj Aziji koju počinje s opisom nestrpljenja i uzbuđenja kada su točkovi aviona dotakli tlo srednje Azije.
Cela ekipa je, kako je zapisao, očekivala pravi Orijent: vrelo sunce, šarolike bazare, vrevu na ulicama i tihe večeri kao iz “Hiljadu i jedne noći”, sa obaveznim mesecom iznad grada, toliko obaveznim da se čak ni danju ne “gasi”.
Međutim, dočekao ih je glavni grad Uzbekistana Taškent, najveći sovjetski grad istočno od Volge, sa širokim modernim bulevarima, trgovima i nizovima novih zgrada.
Obnovljen grad
– Razočarenje za goste iz Evrope. Da li je moguće da je to grad koji je svojevremeno bio pod vlašću arapskog kalifata, grad koji je osvojio Džingis-kan, trgovački centar u koji su svoju robu donosili avganistanski, indijski, kineski, persijski i ruski trgovci? Ne treba se vraćati daleko u istoriju da bi se našlo objašnjenje za ovo iznenađenje – piše Subota.
Iako postoji već više od dve hiljade godina, Taškent je u bliskoj prošlosti imao veoma važan datum. Zemljotres, koji je 26. aprila 1966. godine jačinom od 7,5 stepeni pogodio ovaj grad ispod zapadnog Tjen-Šana bio je sudbonosan za njegov dalji razvoj.
Mada je posle prvih vesti koje su prodrle u svet izgledalo da je Taškent pogodila katastrofa ogromnih razmera, bilans je bio: četiri mrtva, sto pedeset ranjenih i nekoliko desetina hiljada ljudi bez krova nad glavom. Uzrok ove sreće u nesreći svakako je to što su se srušile niske i trošne kuće. Kako su one predstavljale najveći deo grada, pri obnavljanju Taškenta moralo se početi iz početka. I tako je nikao novi grad, simbol bratske pomoći ostalih sovjetskih republika.
Građen po novom urbanističkom planu, to je grad modernih fasada, uglavnom četvorospratnih zgrada, koje mogu da izdrže zemljotres jačine 9 stepeni. Jedna od karakteristika su veliki parkovi i gusti drvoredi duž ulica i širokih bulevara, koji, i pored vrelog sunca centralne Azije, daju gradu svežinu.
Mnoge zgrade državne uprave, projektovane i građene po najmodernijim principima savremene arhitekture, blješte svojim staklenim i aluminijumskim fasadama.
Dah Orijenta
– Ali i pored toga grad nije izgubio “dah” Orijenta. To se najbolje oseća na njegovom bazaru, koji je u pravom smislu reči sudar starog i novog. Dok se na jednoj strani nalazi velika i moderna samousluga, s druge strane Uzbeci u svojim nošnjama i karakterističnim kapama i turbanima na glavi prodaju zelen, razno semenje i orijentalne začine.
Atmosferu Orijenta upotpunjuje miris šašlika koji se peče pod vedrim nebom i služi na licu mesta sa vrućom lepinjom. Pojedinci, čekajući šašlike, skoče u samouslugu da kupe bocu vina i tako kompletiraju “meni”… Kad je reč o snabdevenosti, taškentska pijaca je sigurno najbogatija u SSSR i celoj Aziji. Bogato navodnjavana teritorija taškentskog “oazisa” neiscrpan je izvor poljoprivrednih proizvoda.
Prošetali smo i uskim i krivudavim ulicama starog dela grada, oivičenim zidovima od nabijene gline ili ciglama, koji kuće i njihove žitelje kriju od pogleda prolaznika. A ulice se granaju u beskrajni lavirint, nedokučiv i tajanstven za običnog gosta i prolaznika. Rekli su nam da je ovde uveče opasno prolaziti. Verovatno, na kraju krajeva, svaki grad ima svoja “opasna” mesta.
Pred taškentskom “mečeti” (džamijom) zatekli smo dosta sveta. Bio je petak i to je verski dan. Svi oni koji ne propuštaju priliku da se pomole Alahu ispunili su dvorište “mečeti” i čekali svoj trenutak. Ispred ulaza smo naišli na prodavce starih crkvenih knjiga (obično Kurana) i rukom rađenih drvenih brojanica. Bilo je tu i dosta turista, koji iz Taškenta nastavljaju put za Samarkand i Buharu diveći se spomenicima i hramovima islama.
Malo dalje nalazi se nekoliko čajdžinica pod gustim krošnjama drveća. Oko velikih starih samovara, u kojima je vrela voda, sedeli su ljudi prekrštenih nogu onako “po turski” i srkali čaj iz svojih plitkih šolja…, zapisao je Subota u priči o Taškentu.
Republika sunca i pamuka
Taksijem smo se, piše Subota, povezli u centar grada, prema hotelu. Prebirajući u rukama brojanice prolazili smo pored nizova novih zgrada na kojima su se videli natpisi: “Lenjingrad-Taškentu”, “Kijev-Taškentu”…
Za Uzbekistan, mnogi kažu i da je republika sunca i pamuka. Da Taškent živi tempom sadašnjice govore i podaci o njegovim naučnim i kulturnim ustanovama. Pored Akademije nauka i desetine istraživačkih ustanova, ovde radi i Institut atomske fizike i veliki računarski centar. Na Taškentskom univerzitetu školuje se oko sto hiljada studenata, u gradu radi devet pozorišta, filharmonija i tako dalje…
Sve ovo ukazuje da je Taškent ne samo glavni grad Uzbekistana, nego i kulturna metropola ovog dela sveta. I tako, ona vaša vizija Orijenta koje ste očekivali da ćemo ovde zateći nestane kao balon od sapunice. Sa balkona hotela posmatrali smo veliki Pozorišni trg sa raskošnom fontanom i daleke bele obronke zapadnog Tjen-Šana.
Šta je onda ovde ostalo od onog pravog starog Orijenta? Tjen-Šan? Ne! On je daleko i uvek je daleko i bio. Pogodili ste! Mesec! Onaj pravi mesec iz “Hiljadu i jedne noći”, narandžaste boje, koji nigde nije tako lep i tako blizu kao ovde. Verujte – zaključuje Subota.
Mesečeva serenada
Uz ovu priču i maštanje o Orijentu, Subota za slušanje preporučuje “Mesečevu serenadu” Glen Milera u izvođenju njegovog orkestra, sa onim karakterističnim zvukom saksofonske linije koju vodi klarinet.
I ako ikada odete u Taškent, savetuje Minja Subota, sedite na terasu hotela koja gleda na pozorišni park i veliku fontanu. “I gledajte taj čudesni mesec iznad dalekih obronaka Tjen Šana, kojeg takvog Miler nikada nije video, a ipak je komponovao jednu od najlepših muzičkih priča o mesecu”.
