Sa Jevgenijom Razinom Minju Subotu i grupu “One i oni” upoznala je koleginica Lidija Kodrič na turneji 1973. godine. Jevgenija je, kako piše Subota, bila šarmantna osoba, uvek doterana i elegantna, a posedovala je i snagu i neposrednost. Najveći deo života provela je u Moskvi.
U tadašnjem SSSR-u bila je poznata interpretatorka starih ruskih gradskih romansi. Svi su je poznavali i voleli. Nastupala je u najvećim i najuglednijim dvoranama tadašnjeg Sovjetskog Saveza. Pevala je i u sali “Čajkovski” u Moskvi ili, kako su je zvali “Kolonij zal”. Snimala je za “Melodiju”, tada najveću i jedinu firmu gramofonskih ploča u SSSR-u.
Iskreni prijatelji
– Po svim umetničkim merilima i kriterijumima tadašnjeg Sovjetskog Saveza, ona je bila istaknuti i zaslužni umetnik. Lepo uređen stan u užem centru Moskve upotpunjavao je idealne uslove života, koje su priželjkivali mnogi umetnici – priseća se Subota.
– Sa Jevgenijom, ili Ženjom, kako smo je zvali, intenzivno smo se družili na našim turnejama. Čak je i ona usklađivala termine svojih koncerata da bismo se negde po Sovjetskom Savezu sreli i proveli nekoliko dana zajedno. Bili su to prijatni trenuci kad nam je ona sa svojim prijateljima otkrivala neka tajna mesta, male intimne restorane, i upoznavala nas sa mnogim plemenitim i interesantnim ljudima, koji obično i okružuju dobre i iskrene ljude kao što je bila Jevgenija. Pamtim i druženje naše ekipe i Jevgenije u Pjatigorsku na Kavkazu, marta 1974. godine, gde nas je ona sačekala.
Pjatigorsk, za koji ljudi u Evropi malo znaju, vazdušna je banja na obroncima Kavkaza, i tada poznato lečilište za srčane bolesnike u Sovjetskom Savezu. Čist kavkaski vazduh i lepa priroda očigledno da su pogodovali ne samo srčanim bolesnicima, već i nama umetnicima, piše Subota.
Zadrži džemper
Sećajući se koncerta u Pjatigorsku, Subota je napisao i jednu neispričanu priču o njihovoj ruskoj prijateljici:
– Usred leta na Kavkazu, jedne hladne večeri, Lidija, Daliborka, Žarko i ja, šetali smo sa Ženjom. Oslobođeni “umetničkog opterećenja”, posle koncerta, krenuli smo u vedrom čavrljanju niz stazu. Pogledao sam Ženju i začuđeno upitao: “Jevgenija, gde ti je jakna?”
Odgovorila je: “Nije mi hladno. U stvari, Minja, meni nikad nije hladno. Ne brini.”
– Daću ti svoj džemper – dodao sam.
Ženja je ponovo zastala i rekla:
– Minja, zadrži džemper. Sedam godina sam sekla šumu u Sibiru. Nikada mi u životu više neće biti hladno. Razumeš. Jesmo li se dogovorili?
Bio sam iznenađen i zapanjen.
– Da, poslao me Staljin. Preživela sam. Navikneš se. Hajde, razvedri se. Nemoj ništa da govoriš prijateljima, vidiš da su raspoloženi. Minjka, požurimo – dodala je.
Sledeće godine nam je u Moskvi ispričala da se udala za jednog inženjera iz Odese, Jevrejina, mlađeg od nje. U brak su ušli da bi Jevgenija mogla sa njim, kao Jevrejinom, da napusti Sovjetski Savez. Bile su to sedamdesete godine, kada je vlast donela odluku da Jevreji mogu da odu iz SSSR-a, pod uslovom da ništa ne ponesu.
Sledeće večeri sedeli smo u “Plavom restoranu” na dvadeset prvom spratu hotela “Rosija”. Plave dugačke zavese razmaknute po sredini, kao u malim starim pozorištima, i Crveni trg, crkva Vasilija Blaženog i Kremlj ispod nas izgledali su – kao kulise.
Beg iz Rusije
Godine 1974, Ženja nam je saopštila da je odlučila da zauvek ode iz Rusije. U Parizu, gde su je prihvatili prijatelji, našla je pijanistu i nastupala u lokalima i na privatnim zabavama. Stekla je brojne obožavaoce. Pevala je iskreno i s dušom. Pesma joj je ostala jedina veza sa domovinom koju je toliko volela. Sve češće je odlazila u Rusku crkvu u Parizu. Potom je teško obolela i neravnopravna borba sa bolešću nije dugo trajala. Jedina želja joj je bila da je sahrane na malom groblju pored Ruske crkve. Tu je pokopana i njena priča o sibirskim danima. Nikada je nikom od nas nije ispričala. Na kraju krajeva, priče o sibirskim logorima mnogi su ispričali. Možda bi i Jevgenijina ličila na jednu od njih? Možda.
Jevgenija u Parizu, u tom “gradu svetlosti”, nije umrla srećna. Nažalost, nije ni imala previše sreće. Ali, mora se priznati – bila je hrabra.
– Da nisam upoznao Jevgeniju, nikad ne bih saznao da su ti Staljinovi sibirski dani u preživela ljudska bića uneli strah od života u sopstvenoj domovini. Da li je moguće da su ti užasi bili takvi da mnoge koji su preživeli te sibirske dane nikakva nova sovjetska vlast nije mogla da ubedi da se to možda neće ponoviti? Da li je moguće da je to bilo toliko strašno, da je u ljudima probudilo želju da beže iz sopstvene domovine – zapitao se Subota.
I srce i duša za romansu
Ženja je srpskim prijateljima ispričala i da je njen muž bio Staljinov pilot. Čovek od poverenja i besprekoran letač. Ali, Staljinove čistke nisu ga zaobišle. Jednog dana došli su i odveli ga. A onda su, kako to sledi, došli i po nju. Nikada ga više nije videla.
Nekoliko meseci posle Staljinove smrti i sedam godina provedenih u logoru pozvali su je u upravu:
– Građanko, vi ste iz Moskve. Imate li nekoga u Moskvi?
– Imam – odgovorila je.
– Evo vam vozna karta za Moskvu – slobodni ste!
U Moskvi je počela je da peva i nastupa. Volela je stare ruske gradske romanse i posvetila im karijeru. Najveći muzički kritičari ocenili su da je najbolja interpretatorka, da je romansi poklonila i srce i dušu. Ali sibirske dane Ženja nikada nije zaboravila.
Uz ovu priču je teško, piše Subota, odabrati kompoziciju koja bi je pratila. Ta velika Rusija, njena prostranstva, brezove šume, muzika i poezija… Te romanse koje je Jevgenija pevala… ali ovoga puta ne… zaključuje Minja Subota ovu tužnu priču predlažući za slušanje ” Mdž njadž” i Frenka Sinatru.
