U svetu su postojali mnogi znameniti cirkusi, poput Barnuma u Americi, kod nas Adria, zatim kineski cirkus, pa ruski… Ali, ja sam sa kolegama na turneji po ondašnjem Sovjetskom Savezu doživeo u nekoliko navrata “cirkus” u ruskom cirkusu koji su zvali Sovjetski cirk. Artisti ruskog cirkusa poznati su u svetu. U Rusiji su priznati kao umetnici, školovani, vešti , atraktivni, piše Minja Subota u knjizi “Muzičke priče iz naše bolje prošlosti:Putevi i prijatelji”.
Uplašile ih foke
– U svim gradovima u kojima smo gostovali, održavale su se i cirkuske predstave. Naš pojam je da se cirkuske predstave održavaju pod šatrama, ali, zahvaljujući kultu cirkusa u tadašnjem Sovjetskom Savezu, svi veći gradovi imali su sagrađene specijalne zgrade na kojima je pisalo CIRK. Praćenje predstava je bilo komforno, piše Subota.
Duga tradicija sovjetskog cirkusa iznedrila je mnoge znamenite porodice artista, koje su postale “dinastije” i većina njih je nosila zvanja zaslužnih umetnika Sovjetskog Saveza. Sećam se porodica izvanrednih umetnika na trapezu, veštih jahača na konjima, koji su obično bili iz Osetije, znamenite porodice dresera medveda čija se veština i umeće prenosila sa generacije na generaciju. Ali i u cirkusu čovek može da doživi “cirkus”, što se i nama dešavalo.
Leta 1973. godine, gostovali smo u najekskluzivnijem letovalištu u SSSR, Sočiju. Predviđeno je da koncerte održimo u zgradi cirkusa. Bila je to velelepna dvorana, poput arene, sa izvanrednom akustikom i opremom. Sve karte su bile rasprodate za naša četiri koncerta. Prvog dana smo napravili generalnu probu zbog rasvete i ozvučenja.
Orkestar i mi, vokalni solisti, rasporedili smo se po garderobama. Lidija, Daliborka, Žarko i ja smo izašli u veliki hol pred ulazom u arenu. Odjednom su kroz taj hol na nas krenule četiri velike foke, razdragano kevćući kao kučići. Prestravljeni, hteli smo da pobegnemo. Ali prišao nam je njihov dreser i zaustavio ih.
Tapšanje morskog slona
U zgradi cirkusa u Sočiju su bili i bazeni u kojima foke udobno borave, pa se dreser sa njima odmara baš ovde. Bilo mu je drago što će se sa nama družiti tokom koncerata, a to će biti prilika i da se sprijateljimo sa njegovim fokama. Priredio nam je iznenađenje, kada je iz prostorije, iz koje su izašle foke, izveo da nam predstavi velikog morskog slona, koji je trapavo dopuzio do nas, jer, za razliku od foka, on puže i sporije se kreće, seća se Subota.
Bili smo iznenađeni i pomalo uplašeni, ali smo se i sa njim upoznali i sprijateljili. Sa tim morskim slonom smo, uz pomoć dresera, uvežbali i “numeru” koja je izgledala ovako:
Izvadite iz kante ribu, ponudite mu je, on se pridigne, uhvati ribu i pojede. Onda ga vi pitate, naravno na ruskom: gde si stavio ribu? A on se zadovoljno tapše po trbuhu na naše opšte zadovoljstvo, očekujući sledeću. Taj se od nas dobro najeo riba, a i mi smo ga jako zavoleli.
Što se tiče foka, one su beskrajno šarmantne i pitome, ali bilo je trenutaka kada su nas jurile po tom velikom holu u želji da se sa nama poigraju. Bežali smo glavom bez obzira i, srećom, bili mnogo brži od njih.
Iz navedenog se da zaključiti da smo se ludo zabavljali. To nema ni u pariskoj Olimpiji, ni u Karnegi holu. Ali na sve se navikneš. Izađeš iz garderobe, sudariš se sa fokom, pomiluješ je i kažeš – Čekaj da otpevam nekoliko pesama pa ću se vratiti. Kada se vratiš sa scene, čeka te foka i nasred hola morski slon, koji te molećivo gleda. Šta da radiš? Odeš lepo po jednu-dve ribice.
Kad doboš utihne…
U Moskvi smo 1972. doživeli cirkuski događaj na nivou, zapisao je Subota.
Dobili smo vip ulaznice za program moskovskog cirkusa, peti red, dovoljno blizu, a ipak udaljeni da nas ne bi šapom opalio neki loše dresirani medved, ili klovn greškom prosuo kofu vode na glavu.
Pored nas je sedeo elegantan gospodin sa dve dame, očigledno stranac, ljubazno nam se naklonio. Predstavio se, rekavši da je on američki ambasador u Moskvi. Rekli smo da smo i mi gosti u Moskvi. Nismo slutili da bi se bilo šta nepredviđeno moglo dogoditi. Ali, kao što poslovica kaže, kad bi čovek znao gde će pasti, on bi tu seo.
U ovom slučaju izgleda da je američki ambasador seo na pogrešno mesto. Nije u pitanju bio broj sedišta, već nešto sasvim drugo.
Pred početak spektakla izašao je konferansije i svečano saopštio da se u centralnoj loži nalazi komandant vojnih snaga Vijetnama, veliki heroj Vijetnamskog rata.
Opa! Cirkusom se prolomio gromoglasan aplauz, a mi smo u tom trenutku naslutili da ćemo pored cirkuskog programa videti možda još nešto.
Očigledno da je taj susret ljutih političkih i vojnih protivnika bio neočekivan i nepredviđen, ali kao što se vidi, u cirkusima se svašta događa. Situacija je bila napeta i neprijatna. Osetili smo da će ambasador na neki način reagovati iako to nisu UN, već cirkus.
Počela je predstava sa stvarno fantastičanim programom na trapezu. Zadivljeno smo gledali. Jedna njihova devojka pripremala se da izvede neverovatan skok, praktično preko čitave arene. Bubnjar je već na dobošu počeo onaj dramatični vibrato, ali ambasador je ustao sa damama, naklonio nam se i pozvao razvodnika da ga isprati do izlaza!
Sve je stalo. Doboš je utihnuo, a oni su sporim, dostojanstvenim korakom napustili dvoranu. Sve oči su bile uprte u njih, devojka na trapezu, koja je to posmatrala iz ptičje perspektive, verovatno se konsternirala, a mi? Bilo nam je neprijatno, ne znamo zbog čega. A onda smo ponovo začuli doboš, zabrinuto pogledali onu devojku na trapezu i sa strahom se upitali da li će ona stvarno u tom vratolomnom skoku preleteti preko arene? I, preletela je!
