Nekadašnji Sovjetski Savez danas je za mnoge samo nostalgična prošlost, piše Minja Subota verujući da se stotine muzičara iz svih republika bivše Jugoslavije, koji su godinama gostovali u SSSR, sa nostalgijom sećaju tih putovanja, koncerata i susreta sa divnom ruskom publikom.
Subota, koji je sa brojnim umetnicima ima mnoge turneje po tadašnjem velikom Sovjetskom Savezu, sa orkestrom svog brata Saše Subote i kolegama, mnogo toga je doživeo, toliko gradova posetio, i nastupio na bezbroj koncerata…
Zamena točkova
– Gostujući u Sovjetskom Savezu bili smo na neki način misionari, jer smo toj publici donosili neki novi, moderniji zvuk zabavne i pop muzike, pa i rokenrola, piše Subota u knjizi “Muzičke priče iz naše bolje prošlosti: Putovanja i prijatelji” u priči o tome kako su počinjala putovanja iz Beograda.
– Iz Beograda smo za Moskvu putovali vozom. To su bili vagoni ruskih spavaćih kola, komotni i veliki, a u svakom je bila “dežurna” koja se brinula o nama putnicima, kuvala čaj i služila keks. Limuna nije bilo, ali smo se na to navikli. Tokom gotovo dva dana i noći putovanja do Moskve hranili smo se u velikom i komfornom vagon restoranu.
Na granici u mestu Čop voz je stajao nekoliko sati i tada su specijalne dizalice podizale kompletnu kompoziciju kako bi zamenili točkove i prilagodili ruskom širokom koloseku. Put bi nastavili kroz Ukrajinu, preko Kijeva, i obično bi u jutarnjim satima stizali u Moskvu.
Turneje smo uvek počinjali u Moskvi, sa nekoliko koncerata, najčešće u poznatoj dvorani Teatru estrade u samom centru grada. Ti nastupi bili su u stvari i prilika da predstavnici Goskoncerta, državne koncertne agencije kao organizatori svih turneja stranaca koji su gostovali u Sovjetskom Savezu, “preslušaju” naš program, i eventualno zamole da neke numere ne izvodimo, jer su nepodobne za sovjetsku publiku.
Pomeranje cenzure
Koje su to numere koje su mogle biti nepodobne za posetioce naših koncerata u SSSR?
– Mi smo otprilike to unapred znali, ali smo ipak pokušavali da svaki put malo programski “pomeramo” te granice cenzure. To su bile uglavnom numere izvođene na engleskom jeziku ili neki žešći rokenrol, ali interesantno je da su bili “alergični” i na pesme njihovog poznatog i neobično popularnog glumca i kantautora Vladimira Visockog, kojeg je i naša publika upoznala u okviru Bitefa, gde je za ulogu Hamleta osvojio i nagradu – seća se Subota kao jedini vokalni solista koji je na turnejama po SSSR baš uvek u programu pevao po jednu pesmu Visockog. Iako je, kako kaže, birao one koje su već bile snimljene i na gramofonskim pločama u Sovjetskom Savezu dobijao je diskretne primedbe cenzora.
Problem je, smatra on, u tome što je svaka pesma Visockog imala dvosmislenu poruku, ali uspevao je da ih ubedi da je to simpatično.
I tako bi iz Moskve polazili na turneju gostujući u svakom gradu četiri ili pet dana. Ruskim prostranstvima leteli su avionima “Aeroflota”, što je posebna priča sa srećnim krajem, jer posle stotina letova tadašnjim ruskim avionima raznih modela, starijih i novijih, nepovoljnih vremenskih uslova, leda, magle i snega, kući smo se vratili svi živi i zdravi.
– Bili smo mladi i ludi, pa se nismo ni bojali, verujući u pouzdanost sovjetske avio-kompanije. A bilo je aviona u kojima pred poletanje stjuardese podele putnicima bombone, one tvrde koje se dugo tope u ustima, da bi, dok se avion podiže, ublažili promenu pritiska u ušima. Te bombone smo zvali “long plej”, po LP gramofonskim pločama, koje Rusi inače zovu “dolgoigrajušće” – piše Subota.
Miris prisluškivanja
– Kada bi se vraćali u Jugoslaviju prijatelji su nam postavljali mnoga pitanja, a najčešće da li su ruske devojke stvarno toliko lepe i da li su nas prisluškivali?
Za Ruskinje je odgovor bio jednostavan: Da, stvarno su lepe, ali da bi ih osvojili potrebno je puno šarma i umeća, kao i u Beogradu.
Kada je u pitanju prisluškivanje stvar je mnogo interesantnija. U to vreme mnogo se u svetskoj štampi pisalo o tome da Rusi imaju aparate za prisluškivanje u hotelima i na drugim mestima. A kako to dokazati?
Neki muzičari su pričali da bi se nakon, njihovog glasnog komentarisanja u sobi, da npr. u bifeu nema pomorandži, one bi se odmah sutradan pojavile. To bi se moglo tretirati samo kao anegdota. Međutim, bilo je situacija koje su “mirisale” na prisluškivanje.
Jedan naš vokalni solista hvalio se u hotelskoj sobi da je kupio dve fantastične ikone, ne obazirući se na to što su mu kolege skrenule pažnju da pazi šta priča u sobi. I, šta se desilo?
Verovatno su Rusi ušli u sobu kada on, naravno, nije bio tu, pogledali te ikone i ustanovili da su jeftini falsifikati. Usput su javili našim “organima” da on u koferu ima dve ikone. Na beogradskom aerodromu carinik dotičnog kolegu zamoli da otvori kofer i zna se šta je bilo. Novine objave da je poznati umetnik pokušao da prošvercuje vredne ikone iz Sovjetskog Saveza.
Ako su Rusi prisluškivali, verujem da su to radili i Amerikanci. Šta su oni gori od njih – konstatuje Subota predlažući za slušanje “Kazačok”.
Avion sa skijama
Leteli smo i avionima sa turbomlaznim motorima kojima zvučna izolacija u putničkoj kabini nije bila baš najbolja. Činilo se da nam od zvuka motora poigravaju plombe u zubima.
Najinteresantniji let bio je jedne zime između dva sibirska grada. Kako rastojanje nije bilo veliko, poleteli smo sa dva dvokrilca tipa AN-2. Avioni su umesto točkova imali montirane skije, što je za našu ekipu bila posebna atrakcija.
