U priči o koncertnoj turneji po SAD i Kanadi ima i Brodveja i raznih neuobičajenih događanja, a Minji Suboti su se u sećanje urezale neke avanture Đorđa Marjanovića koje je prepričao u knjizi “Muzičke priče iz bolje prošlosti: Putovanja i prijatelji”.
Na put preko okeana na dvonedeljnu turneju, tog novembra 1977, krenula je velika, verovatno do tada kao i posle toga, najbrojnija ekipa najpopularnijih estradnih umetnika. Subota je bio voditelj programa i solista, a na neki način i vođa kompletne ekipe.
U ekipi je bio i Đorđe Marjanović, kome je to bila prva poseta Americi i Kanadi. Bila je to uspešna i dobro organizovana turneja, ispunjena srdačnim susretima sa našim ljudima.
Gotovi smo!
U Njujorku sam Đorđu predložio da na Brodveju pogledamo nekoliko spektakala. Uspeli smo da pogledamo tada svetske hit mjuzikle “Eni”, “Korus lajn” i “Densing”. Ali, jedne noći, posle završene predstave, imali smo neočekivan i uzbudljiv događaj na Brodveju, priseća se Subota.
– Šetali smo opušteno Brodvejom i gledali izloge, kad mi se Đorđe približio i šapnuo: “Imam utisak da nas neki čovek prati!”
Zastali smo pred jednim izlogom, a on se zaustavio na susednom. Vidim da je situacija ozbiljna. Rekao sam Đorđu, da bih ga utešio, da je u Americi običaj ako te presretnu gangsteri i traže novac daš im dvadeset dolara, oni će biti zadovoljni, i otići. Pa, šta da radimo kaže mi Đorđe da spremimo po dvadeset dolara ili da bežimo?
Ma gde da bežimo po Brodveju, niko nam neće pomoći! Idemo dalje, pa šta bude. Zaustavili smo se kod sledećeg izloga, okrenemo se da vidimo gde je, a on ponovo stao ispred susednog. “Gotovi smo!” – kaže Đorđe.
Međutim, čovek nam priđe i na malo čudnom srpskom jeziku obrati se Đorđu: “Izvinite, da li ste vi Đorđe Marjanović?”
Đorđe, samo što ga nije zagrlio, odgovori mu: “Jesam, ja sam Đorđe Marjanović!”
Taj čovek nam sav srećan saopšti da je on ambasador Tunisa u UN, a da je sa porodicom živeo u Jugoslaviji, i da on i njegova porodica obožavaju Đorđa. Mi tako sačuvamo onih dvadeset dolara pripremljenih za “otkup” i zajedno sa ambasadorom nastavimo šetnju Brodvejom.
Kad smo se rastali, rekao sam Đorđu da je propustio divnu priliku da njegovom obožavaocu i nešto otpeva jer bi posle toga mogao da se pohvali da je nastupao i na Brodveju. E, tada me je Đorđe pojurio, a ja bežao po Brodveju.
Izgubljeni pasoš
Sve bi bilo dobro da Đorđe posle poslednjeg koncerta u Torontu nije izgubio pasoš. Zabrinuli smo se kako će Đorđe bez pasoša da pređe te noći granicu Kanade i Amerike, a potom iz Njujorka otputuje za Beograd. Naš konzul u Torontu izdao mu je potvrdu sa ličnim podacima, ali i izrazio sumnju da taj dokument neće proći kod američkih vlasti i da će Đorđa vratiti sa granice, piše Subota.
– Krenuli smo nešto posle ponoći ka Nijagarinim vodopadima i onom legendarnom mostu, na čijoj se sredini nalazi kanadsko-američka granica.
Naš vozač Stevan, koji se šalio da je gangster, a mi govorili nema slike u novinama, pokazao se vrlo sposobnim. Savetovao je Đorđa da ni slučajno ne pokazuje taj konzulov papir.
Stigli smo do graničnog mosta na kanadsko-američkoj granici, a kanadski policajac nam samo mahne rukom, i tako smo prošli. Stevan, pokupivši naše pasoše pre granice, naravno bez Đorđevog “papira”, pružio ih je američkom policajcu kroz prozor. Taman kad je carinik počeo da ih pregleda, Stevan mu pruži i njegovu američku ispravu i kaže: “Vidite, ja sam Amerikanac.” Zamolio je policajca da pogleda šta vozimo u prikolici i naglasio da su tu samo naši instrumenti. U redu, rekao je policajac. Stevan pruži ruku i zamoli ga da mu vrati pasoše. Uzme ih, zahvali mu, sedne u bus, i mi krenusmo. Tako Đorđe bez pasoša uđe iz Kanade u Sjedinjene Američke Države, a mi Stevanu priznasmo da jeste gangster.
Zaprepašćeni konzul
Stigli smo u Njujork i rekli domaćinima da je Đorđe izgubio pasoš. Ne brinite, rekli su nam imamo mi našu prijateljicu jugovićku na njujorškom aerodromu, pa će ga ona provesti na Jatov terminal i on će se tu sa vama ukrcati u avion, piše Subota o događajima sa turneje.
– Naš konzul u Kanadi, kada smo mu rekli da je Đorđe bez pasoša stigao od Toronta do Njujorka, nije mogao da veruje. Zabrinuto je rekao da će mu pripremiti neki dokument umesto pasoša, ali da prosto ne veruje da će Amerikanci da ga priznaju.
Utešimo mi njega da su nam obećali da će na njujorškom aerodromu naša zemljakinja Đorđa provesti do Jatovog terminala i da će on bez problema da odleti u Beograd.
Konzul je bio iznenađen i zaprepašćen! Rekao je da je to što je čuo od nas prosto neverovatno. Skrenuo nam je pažnju da se ne šalimo i dao nam je onaj papir umesto pasoša. Međutim, papir nam nije bio potreban. Naša devojka sa aerodroma preuzela je Đorđa i rekla: “Ne brinite, vidimo se na Jatovom terminalu.”
Kad su nas na beogradskom aerodrom upitali kako je bilo: “Sjajno – odgovorili smo, jedino je Đorđe izgubio pasoš još u Torontu.” Nasmejali su se i rekli:”Šalite se, ‘ajde prolazite!”
Ušli smo nas dvojica u onu našu tada srećnu Jugoslaviju, i ja kažem Đorđu Marjanoviću: Svuda prođi, ali kući dođi, pa makar i bez pasoša!
Bili su to ludi dani naše večno mlade generacije, koja je znala da živi, da se raduje i da se nada da će u budućnosti biti još bolje!
Bacite i vi sako
Pesma koju Subota predlaže za slušanje uz ovu priču je iz repertoara Đorđa Marjanovića. i to popularna “Romana”.
Đorđe u toku interpretacije u jednom trenutku baca sako. To je ključni i značajan trenutak koji je, može se reći, bio toliko upečatljiv da su obožavaoci Đorđa malo slušali pesmu, a više se koncentrisali na trenutak kada će on baciti sako. Pustite pesmu, uzmite sako, i u pravom trenutku ga zavitlajte i bacite, predlaže Subota.
