Minja Subota je u “Muzičkim pričama iz bolje prošlosti:Putevi i prijatelji” zapisao i mnogo priča sa uzbudljivih putovanja, gotovo, po celom svetu. Dani koje su proveli u glavnom gradu Tajlanda za njega i njegove prijatelje bili su uzbudljivi i puni događaja.
Njam, njam…
– Promotivnim letom australijske aviokompanije “Kvantas”, juna 1975, Milovan Ilić Minimaks, novinari Danilo Štrbac, Pero Zlatar, ja i još nekolicina naših kolega, posetili smo Melburn i Sidnej. Posle lepog boravka u Australiji, rešili smo da na povratku posetimo Bangkok i Singapur, seća se Subota.
U glavnom gradu Tajlanda, dočekale su nas vlaga i tropska vrelina i grad pun kontrasta, od bede do raskoši, sa fascinantnim budističkim hramovima i luksuznim hotelima. U svakom slučaju, atraktivno mesto za boravak turista iz celog sveta”, piše Subota.
– Plan je bio da obiđemo znamenite budističke hramove, ploveću pijacu na reci Čaopraja, farmu krokodila nedaleko od Bangkoka i atraktivne restorane njihove nacionalne kuhinje, i uživali u tajlandskim plesovima. Prvog dana ujutro zaustavili smo prvi taksi s namerom da krenemo u obilazak budističkih hramova.
Taksi je bio, blago rečeno, krntija, a vozač, Tajlanđanin, nije znao nijednu reč engleskog, tako da smo se gestikulacijom sporazumeli i objasnili mu gde bi hteli da odemo. Vratolomnom i veštom vožnjom taksista nas je provlačio kroz saobraćajem zakrčene ulice Bangkoka, i na kraju nas žive i zdrave dovezao do velikog kompleksa budističkih hramova, seća se Subota.
Posle obilaska hramova ponovo smo zaustavili sličan taksi, i vozaču s lakoćom objasnili da smo gladni i da nas vodi u neki dobar restoran. Bilo je lakše objasniti, jer smo govorili njam, njam, pokazivali na stomak i slično.
Opasan grad
– Taksista nas je odvezao u interesantan lokal, ceo pod tendama, Poručili smo praktično pola jelovnika, jer ionako nismo znali šta je šta, priseća se Subota.
Minimaks se, kako piše Subota, smejao i čudio, jer su stalno stizale neke male porcije različitih jela, ali, sve u svemu, bilo je zabavno, interesantno, ali i ukusno.
Ceo račun je bio samo deset dolara. Nismo mogli da verujemo, pa smo još toliko dali za bakšiš.
Kada smo se vratili u hotel, direktor hotela je želeo da nas vidi. Čekajući ga, šalili smo se u stilu, ne gleda valjda i ojn u Bangkoku našu emisiju “Od glave do pete”.
Međutim, direktor nam je rekao da ga je osoblje obavestilo da smo izašli iz hotela i zaustavili gradski taksi i njime se odvezli. Potom nam je objasnio da se moglo desiti da se nikada ne vratimo u hotel i da zauvek nestanemo. Zamolio nas je da to više nikada ne činimo. Na pultu je postojalo zvonce, koje pritiskom, poziva livrejisanog hotelskog šofera, koji će nas u crnoj limuzini sa erkondišnom odvesti gde god budemo želeli, i to za mnogo manje para. Uz to nam je objasnio da je Bangkok opasan grad, i da na sve izlete i obilaske idemo u pratnji hotelskog osoblja. Ubuduće smo koristili zvonce i svagde išli u pratnji hotelskog osoblja.
– A kada malo bolje razmislim, tog prvog dana, uz naravno dosta sreće, mi smo i upoznali onaj pravi Bangkok i njegovu atmosferu. A to što nismo ni pomislili da bi u nekom gradu mogao da nas pojede mrak, pa bio to i Bangkok, posledica je toga što smo mi došli iz ondašnje socijalističke Jugoslavije, u kojoj si bio beskrajno bezbedan, a mrak je mogao da te pojede jedino ako bi ispričao neki reakcionarni vic, ne znajući da se u društvu nalazi “taster” – piše Subota.
Slikanje sa zmijom
– Posle velelepnih budističkih hramova koje smo posetili koristeći usluge našeg luksuznog hotela, uz šofera i pratioca, posetili smo farmu krokodila, jednu od najvećih u tom delu sveta, udaljenu oko tridesetak kilometara od Bangkoka. Na njoj se nalazi oko dvadeset hiljada krokodila koje gaje zbog njihove skupe kože, ali i sama farma za posetioce nudi mnogo atrakcija. Na primer, fotografisanje sa “zmijskim carem” dugačkim oko pet metara, kojeg vam simpatične hostese stave oko vrata i ljubazno vas “nateraju” da to čudovište uhvatite za vrat iza glave, i da njegovu glavu držite pored vašeg lica kako bi fotografija bila atraktivnija. I to se preživi!
Mnogo je prijatnija za Minimaksa i mene bila šetnja na leđima ogromnog slona, kojeg sam ja pre toga nahranio sa jedno deset kilograma banana. Slon je bio jako zadovoljan, jedino je Mića, dok sam ga ja hranio, pobegao jedno desetak metara dalje i stalno ponavljao Beži, bre, od njega, vidi koliki je, poginućeš!
Naravno, kada ste na farmi krokodila ne možete, a da se ne bavite i ovim ogromnim reptilima. Odveli su nas na mostić iznad jezera punog velikih krokodila i dali nam po kofu očišćene piletine. Sa tom piletinom hranili smo krokodile koji su je hvatali ogromnim čeljustima. Da se naježiš! Srećom, mostić na kojem smo stajali bio je čvrst i dovoljno visok, ali smo to ipak obavili što smo brže mogli. U svakom slučaju, dani provedeni u Bangkoku bili su puni događaja, piše Subota.
Oduzeli Budu
U prodavnic predmetima za budističke hramove, svako iz ekipe je odabrao i kupio po jednog Budu kao suvenir iz Bangkoka. Subota je odabrao Budu od mesinga visokog tridesetak santimetara.
– Moj Buda je ostao u Bangkoku, na aerodromu. Nisam ga kao i svi turisti stavio u kofer, već u kesu, pa su mi ga oduzeli. Bilo je zabranjeno i strogo kažnjivo iznošenje statua Buda iz Tajlanda. Još kada mi je šef carine rekao da su me nosači prijavili da sam kesu sa Budom spustio na pod, i da se to kažnjava zatvorom, zaledio sam se. Na svu sreću preložio mi je kompromis, da buda ostane na aerodromu i da tamo mogu stalno da ga posećujem – opisuje Subota povratak iz Bangkoka.
