Minja Subota, autor knjige “Muzičke priče iz naše bolje prošlosti: Putevi i prijatelji”, kompozitor je, pevač istaknuti televizijski autor i voditelj. Komponovao je na stihove naših najistaknutijih pesnika pesme koje se i danas pevaju u predškolskim ustanovama i školama i postale su deo dečje muzičke literature. Svestrani, višestruko nagrađivani umetnik. Među nagradama je i zahvalnica Unicefa za izuzetne doprinose u korist dece sveta. Javnost posebno pamti po, na ovim prostorima, najpopularnijem dečjem kvizu “Muzički tobogan”. Živi i stvara u Beogradu. U dogovoru sa autorom prenosimo neke priče. Na kraju svake priče, Subota predlaže neku muzičku temu.
Odrastao sam u centru Beograda, može se reći u samom srcu grada, u ulici Cara Lazara, jednoj od onih malobrojnih koje nikada nisu menjale ime. To je, po mom mišljenju, najlepši kraj Beograda, kraj u kome Beograd intenzivno živi, a ipak je zadržao neki svoj mir i nekadašnju patinu. U neposrednoj blizini su Knez Mihailova, Kalemegdan i Saborna crkva. Sada vidim da je to privilegija nas koji smo odrasli u ovom kraju, išli u osnovnu školu “Braća Ribar”, koja se danas zove “Kralj Petar Prvi”, igrali na Kalemegdanu i za praznike išli u Sabornu crkvu.
Na našu osnovnu školu, to prelepo zdanje koje je projektovala Jelisaveta Načić, prva žena arhitekta u Srbiji, uvek smo bili ponosni. Danas se tu nalazi spomen-ploča na kojoj piše da je u školskom dvorištu odigrana i prva košarkaška utakmica u Srbiji.
Nedavno se saznalo i da je vajar Ivan Meštrović u fiskulturnoj sali ove naše škole izvajao skulpturu “Pobednika”, danas simbol našeg Beograda.
Kalemegdan je i leti i zimi bio naše igralište i poznavali smo svaki njegov kutak. Zimi, kad padne sneg, sankali smo se kod Crkve Ružice i spuštali pored zoološkog vrta.
Uveče, kod Crkve Ružice upale se fenjeri, sneg veje, a mi se sankamo. Prevrtali smo se obično na krivini ispod Crkve Svete Petke, valjali u snegu i smejali.
Leti smo na kupanje odlazili u Đačko kupatilo, koje se nalazilo na mestu na kojem je posle sagrađen sportski centar “25. maj”, a danas “Milan – Gale Muškatirović”.
Iz našeg kraja krenemo preko Kalemegdana, spustimo se pored Crkve Svete Petke, u koju uđemo, napijemo se hladne vode sa svetog izvora. Tu nas je dočekivala i kontrolisala jedna starija žena, da li smo se prekrstili, jer je bilo vreme socijalizma.
Tuđman na Kalemegdanu
Sećam se da je redovno sa generalima, na teniske terene Partizana, dolazio i Franjo Tuđman, koji je u to vreme živeo u Beogradu, zatim Vladimir Dedijer i drugi. Bez obzira na vreme socijalizma u kojem smo živeli, slavile su se slave, Božić, Uskrs…
A onda je došlo vreme igranki. Oni koji su imali vespe parkirali su ih na početku “štrafte” kod Ruskog cara. Svako veče šetali smo Knez Mihailovom, rađale su se prve velike ljubavi i sladili se najboljim tulumbama, kadaifom i baklavama kod Međeda, naravno uz obaveznu bozu, dok se nije pojavila kokta.
Rastao je Beograd, a rasli smo sa njim i mi.
Imam utisak da smo se iz sve snage trudili da taj njegov rast sustignemo i da nam se ne “otme”, jer u Beogradu nije samo draž živeti već i uživati u životu ovog našeg grada.
Mora se priznati da su u međuvremenu nestala i ugasila se mnoga kultna mesta Beograda, i to je mnoge rastužilo. Ali uvek sam se rukovodio mišlju: verovatno je i to trebalo da se desi, jer moj grad me nikada nije izneverio.
Žao mi je onih Beograđana starije i srednje generacije koji očajavaju i stalno govore – nekada je bilo lepše, nije ovo onaj naš Beograd. Ja ih razumem, ali moraju da razumeju i njihov voljeni grad. Beograd nije imao izbora.
Na ulicama je stotine skutera i motora i oni mladima koji ih voze sigurno predstavljaju isto zadovoljstvo kao nama nekada vespe. Ima i starijih na skuterima i motorima, međutim, izgleda da nisu atrakcija mladim i lepim Beograđankama. Oni se trude, ali danas imati dobar auto – e, to je fora! Tu su i dalje restorani Madera i Klub književnika. Madera je danas još lepša, ali i skuplja. Klub književnika – tu je gde je i dobro je. Na ta mesta uvek su išli malo stariji i, mora se priznati, za dobra mesta u Beogradu uvek je trebalo malo više love. Sava i Dunav, čarobni i lepi kao pre.
Reke su naše more
Kada gosti iz sveta posete Beograd njihova reakcija je sledeća: – Vi imate more! Nije more, ali nama je i lepše od mora. Naše je. Ada je lepša i uređenija nego ikada, pa još ako imate neki brodić ili čamac, šta će vam more.
Biciklom krenete od “25. maja”, kako i danas Beograđani zovu to mesto, pa možete da se provozate kilometrima obalom Save i Dunava. Zato, stranci koji dolaze u Beograd i ne znaju. Treba svakome pozajmiti bicikl, pa neka se provozaju. Da li oni, recimo, u Parizu imaju lift za bicikliste kao mi na Brankovom mostu. Verujem da nemaju. A i mostovi na Seni nisu tako visoki.
Što se tiče pesama o Beogradu koje se godinama pevaju, to su najčešće dve poznate koje izvode Lola Novaković i Duško Jakšić. Ali, ima i novih.
“Đaci slova sriču, na put kreću laste,
Nove kuće niču, to Beograd raste…”
Ove stihove koje su pevala deca u “Muzičkom toboganu”, napisao je pesnik Dragomir Đorđević, koji, nažalost, nije više među nama. I on je mnogo voleo Beograd. A Momo Kapor, koji je toliko divnih tekstova napisao o Beogradu, na jednom mestu kaže: Beograd je i u kućama onih što su bili prinuđeni da ga napuste, ponevši sa sobom poneki njegov delić, ispresovani kalemegdanski cvet u herbarijumu, neku knjigu, recept za musaku od plavih patlidžana, nadimke iščezlih lepotica i lepotana, fotografiju maturanata Treće muške gimnazije (školska 1956/57), mazni beogradski akcenat, koji nije uspeo da pokvari čak ni engleski…. Evo događaja koji pamtim. Sedamdesetih godina prošlog veka na jednoj letnjoj turneji po tadašnjem SSSR imali smo nastup u parku u Odesi, koji je tada obeležavao sto godina postojanja. Sto godina jednog parka! A onda sam pomislio, mi smo se kao klinci igrali kauboja i indijanaca na Kalemegdanu, na hiljadugodišnjim ostacima rimskih zidova. Rimskih legija u Beogradu se ne sećam, ali toga se sećam.
Beogradski rokenrol
Često smo išli na kupanje i ispod Starog mosta , sa druge strane Save.
Tu bi seli u krug i slušali Mileta Lojpura, prvog srpskog rokera, koji je sa gitarom, sedeći na stepenicama kabina, pevao stihove pesme, “Mile Lojpur jedan, Mile Lojpur dva…” Danas sam siguran da je tu i počeo beogradski rokenrol.
Devojko mala
Što se tiče muzičke teme koju bi bilo lepo da poslušate dok čitate ovu moju priču o Beogradu, neka to bude kompozicija Darka Kraljića, srpskog Hogija Karamajkla, ‘Devojko mala, pesmo moga grada…’
Često sam se viđao sa Darkom Kraljićem. Voleo sam ga i poštovao.
Jednom prilikom zamolio sam ga da mi na stranici notnog papira napiše notni tekst i stihove pesme ‘Devojko mala’.
Začuđeno me je pogledao i upitao: ‘Šta će vam to?’
Ja sam mu odgovorio: ‘Darko, to je pesma za sva vremena. Ja ću je uramiti i staviti na zid.’
I uramio sam je i stavio na zid.
Često danas, kada Darka više nema, pogledam te note pisane njegovom rukom…
