Čuvena “Pikslina kuća”, zauzima važno mesto u istoriji Leskovca. Čini to, ne samo zbog svoje arhitektonske vrednosti, već i zbog priče o duhu koji luta ovim zdanjem.
Daleke 1850. godine, beše položen prvi kamen u temelj ove zgrade. Sagrađena u balkanskom stilu, sa pretežnim uticajem, u ono vreme dominantne, turske arhitekture, ova kuća ne beše oreol veličanstvenih linija i zaprepašćujućih dimenzija. Beše to jednospratna građevina sa ulazom iz pravca bogatog dvorišta, sa velikim divanhanom, u prizemnom delu imaše dve sobe, predsoblje i podrum, i još tri veće i jednu manju prostoriju na spratu. Fasadu krasiše dva erkera, na potporama u vidu konzola, iznad kojih se prostiraše krov neobičan zbog svoje talasaste strehe, kao i zbog dva odžaka, što u ono vreme beše svojevrsni simbol bogatstva i moći: samo su dobrostojeći ljudi, bili oni hrišćani, Turci ili Cincari, mogli da priušte tako nešto.
Baš u toj kući, u dvorištu u kom cvetaše rane višnje i gde je bašta sa krupnim begonijama bila oivičena gustom, biljnom ogradom, živeše porodica Dimitrijević. Antanasije Dimitrijević, predsednik Prvostepenog suda u Leskovcu bio je čovek zamišljenog pogleda i dobrog ukusa u odevanju, a njegova supruga Dara, ozbiljna žena kestenjastih očiju i skladno zalizane kose, beše učiteljica nemirnih leskovačkih đaka.
Sin ovo dvoje zaposlenih i užurbanih ljudi, Bora, za života često oslovljavan sa Piksla, rođen je jednog ratnog dana 1915. godine. Čudan pedigre će uticati na njegov karakter, od oca će naslediti promenljivu narav, a od majke radoznalost, koja mu neće davati mira. Beše veliki avanturista po prirodi. Nakon završene osnovne škole i gimnazije u rodnom gradu, otišao je na dalje usavršavanje i studije agronomije u Beogradu. Pa ipak, njegova najveća ljubav je bilo pozorište, zbog čega je počeo da glumi, a kasnije i da režira, da bi vrhunac u dramskom angažmanu doživeo pred kraj života, kada je postao upravnik Akademskog pozorišta. U profesionalnom usponu i radu, Bori je velika podrška bila njegova nesuđena supruga. Godinama kasnije, njeno ime će biti zagubljeno, ali uspomena na nju će uskrsavati nenadano i sablasno. Pred vratima braka i zajedničkog života, mladi par je sa ushićenjem čekao buduće dane. Međutim, oni ne osvanuše.
Vihor Drugog svetskog rata odnese brojne živote na svim međama ovoga sveta. Ginulo se u zemljama u kojima se sunce rađa, preko velikih voda zapada, a najviše u onim malim i za sudbinu sveta nevažnim mestima. To će ludilo odneti i život Bore Dimitrijevića Piksle. Biće streljan 27. juna 1942. godine, na Niškoj tvrđavi, od strane pripadnika nacističke tajne policije, poznatije pod nazivom Gestapo. Rafalna paljba streljačkog voda će probušiti jedno srce i jedan san. U godinama nakon Velikog rata, kuća je korišćena za potrebe leskovačkog muzeja, a u njoj se i danas nalazi stalna postavka. Upravo je od zaposlenih Narodnog muzeja u Leskovcu potekla priča o duhu koji tumara ustajalim odajama kuće, kroz sobe koje se osećaju na melmu i stvari koje ne mogu biti provetrene. O ženi duge, crne kose, sa bisernom dijademom na glavi, u elegantnoj beloj haljini, koja i dalje čeka dan svog venčanja. Kažu, liči na devojku sa prašnjave slike.
Na devojku koja je kraj svojih dana dočekala u zaveštanju na večitu ljubav i uspomeni na stare i kratke osećaje, nasilno prekinute u trenutku neke daleke ludosti. Na vreme zarobljeno i od mnogih zaboravljeno, u nadi da će oživeti u zagrobnom životu, nekog suđenog momenta, koji tek treba da se desi.
