Kad su 10. maja 1594. godine po naređenju Sinan-paše Turci na Vračaru u Beogradu spalili mošti Svetoga Save, utemeljivača Srpske pravoslavne crkve i prvog arhiepiskopa srpskog, turski zulumćar tim varvarskim činom ne samo što nije istulio tu najsvetliju sveću u pravoslavlju na ovim prostorima nego je duh Svetog Save i njegov kult uzvisio u sazvežđe besmrtnika, dotle da sa njim i počinju i završavaju se sve srpske molitve.
Od tog dana narod počinje da veze svakovrsne legende i vezuje ih za ime Svetoga Save. Što je prostora nekadašnjih srpskih zemalja, nema takoreći nijedne stope gde ne postoji kakav beleg da podseća na ime njegovo, od Savine stope do Savina kuka i Savina lakta, od Savine do Savina Sela i manastira Savina, od Savine vode i Savine gore do Savina dana… Od tada datiraju i sumnje da li su Turci tog dana na Vračaru zaista spalili njegove mošti, ili su im, možda, mileševski kaluđeri podvalili i podmetnuli mošti nekog običnog smrtnika.
Čudotvorni kovčeg
Da podsetimo, pri povratku sa velike misije po Svetoj Zemlji, Svetog Savu je smrt presrela u bugarskom gradu Trnovu, 27. januara 1235. godine. Tu je i sahranjen, u crkvi “Četrdeset mučenika”. Dve godine kasnije, njegov sinovac, tadašnji srpski kralj Vladislav, preneo je njegove mošti u manastir Mileševa, koji je Sveti Sava još za života izabrao za svoje večno počivalo. Mošti su u Mileševi počivale 337 godina i predstavljale veliki duhovni oslonac, a Mileševa svetilište koje je okupljalo i snažilo duh srpskog naroda. U slepoj želji da mu zatre trag i ugasi to duhovno ognjište, Sinan-paša je naredio javno spaljivanje moštiju Svetog Save. U narodu su, međutim, u vekovima od tada ispredane legende koje govore da su mošti Svetog Save ipak spasene i da su mileševski kaluđeri nadmudrili Sinan-pašine sejmene.
Po jednoj, kaluđeri su na vreme saznali za opaku nameru Turaka i mošti sklonili u manastir Kumanicu na obali Lima, blizu Bijelog Polja, gde se, navodno, i danas čuvaju. Po drugoj, mošti su sklonjene u kanjon Tare, u manastir Dovolju, a u narod je pušten glas da su to mošti Svetog Arsenija (te mošti će kasnije jedan monah ukrasti i preneti ih u manastir Duga u kanjonu Morače, a potom u jednu crkvu u Kučima – razorena je u poznatoj pohari Kuča koju je, po naređenju knjaza Danila izvršio njegov brat vojvoda Mirko Petrović 1856. godine – da bi zatim dospele u manastir Ždrebaonik kod Danilovgrada, gde se i sada nalaze i čuvaju kao velika svetinja, kao mošti Svetog Arsenija).
Treću i možda najzanimljiviju i najindikativniju verziju, zapisao sam pre šesnaest godina u manastiru Sveta Trojica kod Pljevalja od tadašnjeg igumana Ilariona. U ovom drevnom svetilištu se, naime, čuva ćivot (kovčeg) za koji se veruje da su u njemu počivale mošti Svetog Save. Nema o tome pisanih tragova i za to nepobitnih i verodostojnih dokaza, ali je ostala i danas vrlo živa legenda. Turci su, navodno, kad su krenuli da nose mošti iz Mileševe, negde na putu prema Beogradu, kosti strpali u vreću a kovčeg bacili. Stari kovčeg, za koji se ni u ovom trenutku ne zna od kojeg je drveta napravljen, po toj legendi je, navodno, našao nekakav seljak, musliman, uzeo ga, stavio u podrum i nekoliko godina u njemu zimi čuvao jabuke. Kako je od njega nekakav malo imućniji Srbin, varošanin, stalno kupovao jabuke, jednog proleća, videći jabuke zdrave i sveže kao da su tek ubrane, upita ga kako to on uspeva da ih sačuva tokom zime. On mu onda poveri da u podrumu ima kovčeg glasovitog srpskog svetitelja i da mu, otkad je u njega počeo da stavlja jabuke, nikada nijedna nije istrunula. Musliman je potom pristao da za neke novce proda Srbinu kovčeg, a ovaj ga doneo i predao na čuvanje bratstvu manastira Sveta Trojica, koje je, kažu, nekada brojalo i po stotinu monaha. Taj ćivot, koji sveštenici u Svetoj Trojici bez rezerve prikazuju kao ćivot Svetoga Save, od tada predstavlja veliku svetinju u manastiru Trojica i pobuđuje poštovanje, ne samo vernika pravoslavne crkve. Sem zakletvi pred ćivotom, do danas je sačuvan običaj provlačenja ispod njega i verovanje da se na taj način može isceliti svaka boljka i oprati svaki greh. Dolaze, kažu, čak i Muslimani i provlače se ispod ćivota, uvereni da će im to pomoći i otkloniti svaku muku.
Ruka Svetog Save
A u ćivotu, koji se otvara samo u retkim i vrlo svečanim prilikama, pored ostalog, čuva se i jedna leva ruka za koju se smatra da je pripadala Svetom Savi. Ruka je veoma dobro očuvana i na njoj nedostaje samo mali prst. Dugo nije bilo objašnjenja šta se desilo sa tim prstom, ali je, kako je tvrdio iguman Ilarion, grupa vernika i istraživača iz bugarskog grada Trnova pre dvadesetak godina sve razjasnila i one koji veruju u ovu legendu umnogome u to učvrstila. Bugari su, naime, tražili da vide ruku i kad su utvrdili da na njoj nema malog prsta, kazali su da je to nesumnjivo ruka Svetoga Save, te da se taj nedostajući mali prst, kao velika svetinja, čuva u trnovskoj crkvi u kojoj je Sveti Sava bio prvobitno sahranjen. Navodno, kad je bugarski car Ivan Asen Drugi odobrio svom zetu, srpskom kralju Vladislavu, da ga prenese u Srbiju, monasi iz trnovske crkve su zamolili da im se kao uspomena ostavi deo njegovih moštiju. Ostavili su im mali prst sa leve ruke…
U riznici manastira Sveta Trojica se, pored ostalog, čuva i jedan epitrahilj za koji se smatra da je takođe pripadao Svetom Savi kao i njegov zlatom i srebrom okovani i dragim kamenjem ukrašeni episkopski štap na kojem je ispisan tropar Svetom Savi. Ova skupocena relikvija je osamdesetih godina prošlog veka bila ukradena, a kad je dve godine kasnije pronađena bila je slomljena na tri dela.
Ćivot pun svetinja
Pored te ruke, za koju se, dakle, bezrezervno veruje da je pripadala Svetom Savi, u istom ćivotu, u manastiru Sveta Trojica čuva se i stopalo Svete velikomučenice Tekle, zatim deo moštiju Svetih Vračeva Kozme i Damjana kao i grudva zgrušane, okamenjene krvi Svetih četrdeset sevastijskih mučenika.
Nema, inače, sasvim sigurnih podataka o tome kad je podignut manastir Sveta Trojica, ali se pretpostavlja da je to bio kraj trinaestog ili početak četrnaestog veka. Sigurno je samo da ga je 1550. godine obnovio i dogradio iguman Visarion i njegov sin, monah Ananije, uz veliku pomoć i blago nekog spahije Vojina iz pljevaljskog sela Poblaće. Manastir je devet godina potom živopisan. Živopis je veoma dobro i u celosti sačuvan. U njemu se, mada se, mimo svog poznatog običaja, ovde nigde nije potpisao (verovatno zato što je to bio tek početak njegovog slikarskog stvaralaštva), lako prepoznaje slikarski rukopis glasovitog popa Strahinje iz Budimlje, a nepobitno je da se i u ovom manastiru čuva jedna Longinova ikona.
