U ovoj godini, koja je širom sveta sve, samo ne obična, puna do sada nepoznatih izazova, samo nam se kazuje šta su one najveće vrednosti u životu. Da smo možda najviše postigli, ako smo neke druge živote podržali, pomogli kako god i gde god smo mogli. Ipak retkost je naći priču sa upravo tom porukom, a opet tako vedru i punu optimizma kao ovu. Priču o jednoj krajnje uzbudljivoj četrdesetosmočasovnoj partiji, koja se prethodnih dana odigrala u fejsbuk grupi Humanitarne licitacije Nemačka.
Grupa funkcioniše tako da stvari iz domaćinstva, koje im više nisu potrebne, a nekome bi mogle biti, ili neke usluge, stavlja 48 sati na licitaciju. Kupac uplaćuje novac direktno štićenicima fondacije Budi human, zbog njihove transparentnosti transakcija, i postavlja dokaz uplate. Iz logističkih razloga, većina donacija je iz Nemačke i preuzima se u toj zemlji, ili se šalje, ali postoji i bliska saradnja sa grupom u Srbiji, koja im je i bila uzor.
A sad natrag na priču, koje se odigrala oko jedne zimske poslastice. Negde u trenutku spoznaje većine članova grupe da im se, zbog pooštrenih epidemioloških mera, mamini ili bakini specijaliteti iz zavičaja ne smeše, osvanula je jedna genijalna, sad možemo slobodno reći i proročka, objava Jelene Ranković iz Minhena: „Rešila sam da stavim sarmicu (meni omiljenu) na licitaciju. Uz sarmicu kao poklon ide domaći hleb, od koga na žalost nemam sliku jer ga pojedu brzo.“ I zamislite onda kakve emocije prorade, kakve slike i mirisi se, u dalekoj dijaspori, još isprepliću sa nostalgijom.
Dobro ste pretpostavili, prve ponude su ubrzo krenule. I dok je vremenom većina onih koji su se nadmetali jedva pratila brzinu kojom su počele rasti i lagano odustajala, razdragana trojka – Silvana Kermajer, Vlatka Ećimović i Katarina Sara Kun – nastavila je da se nadmeće do sitnih sati. Sve za Olivera, bebu koja sve očarava svojim zvezdanim okicama, dok se hrabro bori sa opakom spinalnom mišićnom atrofijom tipa 1.
Premašena je stotina evra, pa dve. Uzbuđena donatorka je i sama bdila nad novim ponudama i svaki čas hrabrila sloganom „Sarmica, sarmica, sarmica“. Više i nije morala reći, jer su prethodno svi, koji su ikada njenu sarmu probali, napisali hvalospeve.
Ostali članovi koji su pratili takođe nisu samo bodrili, već nadahnuto dodavali kao nagradu flašu vina, tortu, bombonjere… Nikome se nije spavalo, znajući za šta ide novac, a takmičari, prema sopstvenim rečima, nisu smeli da zaspe, da neko ne ponudi veću cifru od njih samih. I na kraju je petnaest sarmica prodato za neverovatnih 345 evra, a novac uplaćen za Oliverovo lečenje. Dakle groznica humanitarnih licitacija zahvatila je i dijasporu u Nemačkoj.
Grupa je, prema rečima osnivača, dr Jovane Sremčević Vicig, ovim gestom postala još motivisanija i rešenija da pomogne što većem broju ljudi. Oni pozivaju sve ljude dobre volje, koji misle da „njihovo malo može promeniti nečiji svet“ – kako glasi slogan organizacije Budi human, koju grupa podržava – da im se što pre pridruže.
Ako ni zbog čega drugog, sledeći na repertoaru bi mogli biti, kako kažu, pasulj sa rebarcima ili leskovačka mućkalica. A pobednici ogromnog srca, Silvani Kermajer, na koju su preponosni – kao i na donatorku sarmi i ceo tim koji se nadmetao – žele prijatnu prazničnu gozbu.
