Slobodan Lazović se sa bratom iz Podgorice, tada Titograda, odselio 1972. godine i nastanio u Sidneju. Bio je godinama predsednik KUD “Njegoš” i pokretač brojnih humanitarnih akcija. Objavio je nekoliko zanimljivih knjiga na srpskom i na engleskom, posvećenih našim ljudima na tom kontinentu, počev od onih prvih doseljenika do nove emigracije. U ovom serijalu piše kako je KUD “Njegoš” podigao Montenegro park u najmnogoljudnijem gradu u Australiji.
spomen-parka Crna Gora u Sidneju prisustvovale su brojne istaknute ličnosti Australijskog političkog života. Pored ostalih, dva člana Federalnog parlamenta Australije, Kris Hejs i Lari Ferguson i dva člana parlamenta Novog Južnog Velsa, Nikola Lalić i Pol Linč.
Politikantski prigovori
Odazivajući se našem pozivu, svečanosti je prisustvovao i generalni konzul Republike Srbije Branko Radošević, a prigodne besede su održali svi oni koji su iz ruku naših vrednih mladih aktivistkinja Duške Jokanović, Maje Jovanović i Gordane Papić primili zahvalnice, kao i Pol Linč, kom je zlatni medaljon sa Njegoševim likom uručio Mitar Đurišić, sekretar našeg Društva. A nakon ceremonije otvaranja, tokom druženje uz bogatu zakusku svoje utiske i zadovoljstvo su javno izrazili i svi članovi parlamenata kao i generalni konzul Republike Srbije.
Naravno, o ovom događaju i velikom uspehu smo obavestili i naš Centar za iseljenike u Crnoj Gori, poslali im i televizijske snimke, a oni su to vrlo korektno odmah prosledili nacionalnom javnom servisu, Radio televiziji Crne Gore koja je emitovala prilog.
Istine radi, bilo je i određenih, ne baš dobronamernih, pomalo i politikantskih prigovora, zašto nisu istaknute zastave, zašto nisu svirane himne, ali je kod nas prevagnulo mišljenje da je najveća i najvažnija zastava svakog udruženja i svih njihovih aktivista, posebno u tuđini, ispravan, rodoljubiv i patriotizmom a ne politikantstvom i partijskim interesima obojen rad.
Za kraj ove priče, mislim da bi bila velika nepravda ne istaći primer jednog čoveka, čiji gest može i treba da posluži za nauk svima onima koji su pokušavali da svojim neumesnim komentarima omalovaže ovu našu zajedničku stvar. To je je Darko Pekić sa Vranjine na Skadarskom Jezeru.
Primer Darka Pekića
Iako teško i neizlečiovo oboleo, ovaj plemeniti čovek je do poslednjeg daha brinuo da li će ova dobronamerna i značajna ideja uspeti i starao se da ne izostane, da da prilog, da pomogne i doprinese uspehu koliko najviše može.
Poznavao sam ga mnogo pre mog dolaska u Australiju. On je došao neku godinu pre mene i moje porodice. Bio je to vrlo miran i plemenit čovek i ovde smo se posle često posećivali. A onda se teško razboleo i bilo je vrlo primetno kako nestaje. Ipak, nikad nije propuštao da i u takvom stanju ne upita ima li nešto novo oko parka, a njegovom oduševljenju nije bilo kraja kada sam kazao da je sve gotovo i kada sam mu pokazao spomen-ploču na kojoj će, pored imena napisanog i ćirilicom i latinicom, stajati i mapa Crne Gore. Odmah je upitao da li je njegova supruga već dala novac kao učešće njihove porodice u ovoj akciji. Pokušao sam da ga odvratim od toga jer sam video da su mu izbrojani dani, ali nije hteo ni da čuje.
A onda se desilo da baš tog dana dok sam bio u poseti kod njega dobijem telefonom poziv iz opštine da usaglasimo datum otvaranja parka. Bila je to prva polovina januara 2013. godine, a svečanost smo, kao što je već rečeno, zakazali za subotu, 2. marta.
– E milo mi je i srećan sam što sam baš ja prvi čuo tu radosnu vest, ma ja sigurno neću biti toga dana tamo – rekao je setno.
Deset dana posle ovog našeg susreta i razgovora, večno je počinuo Darko Pekić sa Vranjine, dobri i plemeniti čovek, primer poštenja i ljubavi prema starom, rodnom kraju, primer svima kako bi trebalo poštovati i ceniti rad poput ove akcije KUD “Njegoš” iz Sidneja, koji nije bio motivisan nikakvim ličnim prestižom, nego pravim i jedino opštim interesom za sve nas sa onih prostora.
Izneli glavni teret
Na kraju evo i imena onih koji su se najviše istakli i založili, i radom i donacijama da ovaj veliki i značajni poduhvat uspe. Prvo oni kojih više nema među živima: Banjaš Bajević, Nikola Bogojević, Spasoje Đurašević, Boro Jovanović, Daro Pekić i Mirko Popović.
Slede živi: Ratko Anđelić, Novica Vujačić, Ilija Vujović, Radmila Garović, Biljana Gvozdenović, Mašan Drakulović, Lovro Đokvučić, Veljko Đuranović, Savo Đurašević, Zoran i Spasoje Đurišić, Đuzepe Zinghini, Rade Jovović, Milorad Jokanović, Duško Kaluđerović, Branimir Knežević, Boro i Čedo Kovačević, Vujadin Lazović, Branislav, Tomislav i Tomo – Tetak Medojević, Gruban Papić, Branko Perišić, Vlado, Đoko i Filip Popović, Stojan Radić, Vojo Stanišić, Veselin Smolović, Srećko Tomanović i Đuro Cerović, Uspesi Društva “Njegoš”
Govoreći u parlamentu Novog Južnog Velsa o uspesima KUD “Njegoš” iz Sidneja i značaju ovdašnje crnogorske iseljeničke zajednice, laburistički poslanik, gospodin Pol Linč je istakao da je Društvo formirano 1977. godine i da je njegov dugogodišnji predsednik bio Slobodan Lazović, Crnogorac iz podgoričkog naselja Zabjelo, ratno siroče (oca mu streljali italijanski fašisti 1942. godine kao pripadnika narodnooslobodilačkog pokreta), koje je u Australiju došlo 1972.
A u nizu akcija i uspeha Društva posebno je pohvalio predstavljanje primeraka Njegoševih dela u parlamentarnoj biblioteci Novog Južnog Velsa. Uz to, i sama svečanost otvaranja Parka Montenegro – Crna Gora, upriličena je kao deo proslave velikog jubileja 200-godišnjice rođenja Petra Petrovića Njegoša, čije ime društvo nosi.
Pol Linč je tom prilikom istakao i još jedan događaj značaja za crnogorsku zajednicu u Australiji: “Reč je o knjizi Slobodana Lazovića pod naslovom ‘Naše legende pod južnim krstom”, koja je predstavljena u novembru 2012. godine u konzulatu Republike Srbije u Sidneju, a posvećena je najranijim crnogorskim i srpskim emigrantima u Australiji” rekao je tada Linč.
