Slobodan Lazović se sa bratom iz Podgorice, tada Titograda, odselio 1972. godine i nastanio u Sidneju. Bio je godinama predsednik KUD “Njegoš” i pokretač brojnih humanitarnih akcija. Objavio je nekoliko zanimljivih knjiga na srpskom i na engleskom, posvećenih našim ljudima na tom kontinentu, počev od onih prvih doseljenika do nove emigracije. U ovom serijalu piše kako je KUD “Njegoš” podigao Montenegro park u najmnogoljudnijem gradu u Australiji.
Za organizovanje protestnog skupa zbog odluke lokalne vlasti da poništi odluku nadležne komisije i ne udovolji našem zahtevu da se ulici, trgu ili parku u opštini Liverpul da ime Crna Gora, društvo “Njegoš” iz Sidneja je imalo, osim moralne i važnu materijalnu pomoć od pojedinih naših porodica. Tako smo ušli u 2011. godinu, a da se, ipak, nije desilo ništa pozitivno što se tiče našeg zahteva, ništa što bi moglo obradovati naše doseljenike, ne samo na prostoru ove opštine i Sidneja uopšte.
Nisu gubili nadu
To je svakako doprinelo da se jedan deo naših ljudi ovde deprimira, povuče i pasivizira umesto da još čvršće zbijemo redove i još odlučnije krenemo ka ispunjenju našeg zahteva. Umesto toga, mogli su se čuti vrlo neprijatni čak i razočaravajući komentari u smislu da od ovoga navodno neće biti ništa. No, svi ovi komentari nisu nikakvo iznenađenje kad je u pitanju naš narod, a od toga niko nije imao korist, sem oni kojima je uistinu bilo stalo i drago da ova akcija ne uspe.
Na svu sreću, prevagnuli su oni koji su verovali i znali iz nekog iskustva da to još nije sve završeno i propalo dok se god zvanično, službeno ne objavi. Mi koji smo uložili znatno vreme i energiju u taj projekat verovali smo da to jednom ipak mora doći i neprestano smo, sa još više upornosti i predanosti pratili situaciju i čekali taj dan.
U opštini su jednom mesečno održavani sastanci na kojima je o svim važnim pitanjima od interesa građana raspravljano uz prisustvo i aktivno učešće zainteresovanih. Na tim sastancima smo, tako, vrlo često bili gospođa Karol Nort Samardžić, Mitar Đurišić i ja, zavisno već od toga kad je ko zbog drugih važnih obaveza mogao stići. Naše prisustvo je bilo od velike važnosti jer smo tako dokazivali i potvrđivali našu upornost, da ne odstupamo ni po koju cenu od našeg zahteva.
Na drugoj strani, gospođa Džudi Pak, je bila neprestano u potrazi za terenom adekvatnim budućem parku Montenegro – Crna Gora. Pritom nikome ništa nije govorila u strahu da bi se i to moglo završiti kako se završio prvi predlog. Ipak, 2011. godina je bila na izmaku pa smo i mi shvatili da su i naša očekivanja da bi se sve moglo završiti do kraja te godine nerealna.
Radosna vest
Bio je 24. februar 2012. godine. Znali smo da je to datum redovnog zasedanja lokalnog parlamenta, kom iz nekih razloga nisam mogao prisustvovati. Negde oko 21.30 časova dobio sam SMS poruku: “Dobio si Montenegro Park u Murbenku! – Karol.”
Znao sam, naravno, da mi radosnu vest javlja Karol Nort Samardžić, ali nisam umeo ni smeo da se radujem. Već sutradan smo se sreli i ona mi je sugerisala da za sada nije potrebno da vest širimo, jer opština ima obavezu da pošalje predmet izvršnom organu za geografsko imenovanje, kao poslednjem zvaničnom organu za ova pitanja. Taj organ treba da objavi konačnu odluku, ali tek posle javnog poziva građanima opštine da se i oni izjasne o tome. Taj postupak bi trebalo da traje najmanje mesec dana pošto poziv objave lokalna glasila.
Tek potom, kada to zvanično potvrdi takozvani Geografski bord i o tome obavesti opštinu, može se reći da je konačno sve završeno.
Skinuo sam odluku Parlamenta sa portala opštine Liverpul i pošao na datu adresu da vidim mesto koje će se, ako konačno sve bude po najavljenom, ubuduće zvati Montenegro – Crna Gora park.
Mi koji smo bili do maksimuma uključeni u ovu priču, mogli smo da odahnemo i mirnije čekamo zvanični dokumenat. No, onima koji su o tome konačno odlučivali, nije se očito žurilo kao nama. A, iskreno, ni nama se sada više nije posebno žurilo. Pored svega i stoga, što smo mi u međuvremenu od opštine Liverpul dobili zvaničnu potvrdu da je sa njihove strane sve prošlo, kao i da su to oni zvanično prosledili već pomenutoj kancelariji za verifikaciju.
Obratio sam se opštini da mi pošalju mapu – snimak budućeg parka, što su odmah i uradili, tako da smo tada ipak mogli da obavestimo naše ljude i uopšte sve zainteresovane doseljenike, kao i da razuverimo neke “neverne tome”, koji su uporno sejali sumnju da od svega neće biti ništa i da će se sve konačno završiti neuspehom.
Konačno odahnuli
Nakon što je lokalni parlament prihvatio našu inicijativu, bilo je potrebno sačekati još mesec dana da prođe javna rasprava, da se o tome izjasni i Kolegijuma vlade Novog Južnog Velsa, pa tek onda da se konačno pristupi organizovanju svečanog otvaranja Montenegro – Crna Gora parka.
Konačno, 17. avgusta, na ruke nam je stigao taj toliko čekani zvanični dokumenat koji više niko nije mogao dovesti u pitanje. Konačno smo mogli odahnuti i bez strepnje i sumnje konstatovati da je još jedna naša velika i značajna akcija, iako je dugo trajala i prošla velike i raznovrsne porođajne muke, ipak uspešno završena.
Darodavci
Uz rizik da ću možda nekoga nenamerno izostaviti i zaboraviti, spominjem neke koji su se posebno istakli kao darodavci i materijalno pomogli Kulturno umetničko društvo “Njegoš” iz Sidneja da uspešno organizujemo svečanost otvaranja parka sa imenom Crne Gore: Zoran Đurišić, Miloš i Nikola Maslovarić,Vojo Stanišić, Ilija Vujović, Milivoje Nikač, Milorad Jokanović, Gruban Papić, Tomislav Medojević, Filip Popović, Stojan Radić, pa i moja porodica…
