Slobodan Lazović se sa bratom iz Podgorice, tada Titograda, odselio 1972. godine i nastanio u Sidneju. Bio je godinama predsednik KUD “Njegoš” i pokretač brojnih humanitarnih akcija. Objavio je nekoliko zanimljivih knjiga na srpskom i na engleskom, posvećenih našim ljudima na tom kontinentu, počev od onih prvih doseljenika do nove emigracije. U ovom serijalu piše kako je KUD “Njegoš” podigao Montenegro park u najmnogoljudnijem gradu u Australiji.
Čekali smo 15. februar, dan odluke. Međutim, kada je najzad došao sa njim je stiglo i veliko razočarenje. Ispostavilo se da sam ja malo požurio sa uverenjem da je sve gotovo i prerano se poradovao. Vest da predlog komisije nije prošao, nije mi javila gospođa Pak, nego lično gospodin Pol Linč. Kada me je pozvao telefonom i kazao šta se desilo, u prvi mah sam pomislio da se on to šali sa mnom.
Žrtve političkih igara
Tražeći razloge za takvu odluku Parlamenta, doznao sam da je, izgleda, tako postupljeno upravo zbog gospodina Pola Linča. Navodno, saznalo se da je on, poslanik parlamenta Novog Južnog Velsa za Liverpul, kao laburista uključen i zainteresovan za ovaj predmet, pa su liberali i nezavisni kao većina u Parlamentu nadglasali manjinu laburista.
Gospoda koja su učestvovala u glasanju za ovakvu odluku, zaista neubedljivo i prljavo su pokušali to da demantuju i opravdaju se tvrdeći “da u pitanju nije bilo angažovanje gospodina Linča, već da je to učinjeno stoga što je to ranije već bilo obećano porodici Šerović”.
To je, naravno, bila notorna neistina. Ispalo je da smo mi ovom prilikom upali između dve vatre žestokih političkih igara, inicirane od strane članova Liberalne partije i Nezavisnih većnika opštine, protiv članova Laburističke partije.
Ovo je zaista bio pravi šok za sve one koji su bili upoznati sa ovom našom akcijom, a kojih već nije bio mali broj. Lično sam bio pogođen najviše zato što sam poslao vest Ministarstvu spoljnih poslova Crne Gore i ispao neozbiljan. Zato sam odmah javio da se sve odlaže i ništa ne preduzima do daljnjeg, do novih, nadamo se, boljih vesti.
Angažovanje gospođe Karol Nort Samardžić u ovom za nas teškom trenutku bilo je od izuzetne važnosti jer smo naumili da organizujemo sastanak sa gospodinom Tonijem Hadčitijem za kojeg smo saznali da je bio glavni inicijator za opoziv predloga Komisije u gradskom Parlamentu. Sastanak je održan u prostoriji Opštine Liverpul.
Pravdao se da žali što je došlo do svega ovoga, tvrdeći da je to zaista usledilo zato što je ta lokacija bila obećana porodici Šerović. Na kraju je tvrdio da će se to sigurno po nas povoljno rešiti sledeći put. Karol mu je bez uvijanja rekla da to nije tačno, da on priča neistinu jer Šerovići nisu podnosili nikakav zahtev i da o svemu tome pojma nemaju.
Sastanak sa pomenutim gospodinom trajao je više od jednog sata. On je na kraju zamolio da se prestane sa javnim protestima preko iseljeničke štampe, “Vesti” i lokalnih novina “Liverpul šampion” i još jednom ponovio i čvrsto obećao da će sledeći put sve doći na svoje mesto.
Protest umesto proslave
Gospodinu Hadčitiju sam rekao da smo mi već bili preduzeli akciju pripreme da se 8. maja obeleži i proslavi odluka o imenovanju Parka Montenegro – Crna Gora, ali da smo sada, razočarani i prevareni, prinuđeni da proslavu pretvorimo u protesno okupljanje usmereno protiv jednog dela većnika liverpulske opštine. Na pitanje dali je spreman da dođe i okupljenima objasni razloge ovakve odluke, ili da ga uopšte i ne pozivamo, on je odgovorio da to moje pitanje smatra pozivom i da nije potrebno da ga pismeno obaveštavamo, odnosno da će on svakako i neizostavno doći.
Na tom već zakazano skupu u Liverpulu 8. maja uveče, trebalo je ipak da usledi direktna informacija od predstavnika opštine Liverpul šta se i zašto desilo. Bili su pozvani svi većnici, a došli su samo gospođa Nadia Napolitano i gospodin Toni Hadčiti. Na drugoj strani, naši ljudi su se odazvali u priličnom broju, neki su čak došli i iz unutrašnjosti Novog Južnog Velsa (istakao bih Slobodana Purliju koji je sa suprugom došao čak iz Njukasla, i Filipa Popovića koji je sa kompletnom porodicom došao iz Vajonga).
Bila je tu, naravno, i gospođa Karol Nort Samardžić sa kćerkom Andrejom. Obe su govorile te večeri, snažno nas podržale da nastavimo borbu za obeležavanje imena našeg starog kraja u ovoj opštini, odnosno ovde u Australiji.
Takođe i Pol Linč, koji je u to vreme bio ministar i držao četiri portfelja u vladi Novog Južnog Velsa. Gospodin Toni Hadčiti je indirektno priznao da je rekao reči koje su bile presudne da se predlog odbije, ali je obrazložio da “novinama ne treba verovati, jer one često znaju da objave netačne stvari”. Takođe je rekao da se nada da će gospođa Džudi Pak, pronaći novu lokaciju da se ipak zadovolji i naša etnička zajednica.
Ime se nije uklapalo
Bilo je tu potom još nekoliko sastanaka i pokušaja, no sve je bilo uzalud, jer je ranije već određena lokacija za naš park dobila ime “Vitalija park”.
Kada je to bilo definitivno, dobili smo drugu, novu verziju objašnjenja da je to završeno tako zato što se ime Montenegro nije, bajagi, moglo uklopiti u već data imena ulica za taj deo grada koja su bila navodno italijanskog porekla ili čak imena određenih ptica. Pametnome dovoljno.
Crnogorska princeza
Gospođa Karol Nort Samardžić, je u podužem izlaganju na protesnom skupu u Liverpulu, vrlo ubedljivo napala pogrešnu odluku opštine. Njena kćer Andreja je nadahnuto i istorijski ukazala da se ime Parka i te kako lepo moglo uklopiti i pored toga što su već bila uključena italijanska imena. Jer veze Italije i Crne Gore su davnašnje i veoma duboke i čvrste. Osim toga što je i samo ime Montenegro latinskog, odnosno italijanskog porekla, i poslednja italijanska kraljica Jelena Savojska, bila je Crnogorka, princeza koja je udajom za italijanskog prestolonaslednika Viktora Emanuela, postala kraljica Italije.
