Slobodan Lazović se sa bratom iz Podgorice, tada Titograda, odselio 1972. godine i nastanio u Sidneju. Bio je godinama predsednik KUD “Njegoš” i pokretač brojnih humanitarnih akcija. Objavio je nekoliko zanimljivih knjiga na srpskom i engleskom, posvećenih našim ljudima na tom kontinentu, počev od onih prvih doseljenika do nove emigracije. U ovom serijalu piše kako je KUD “Njegoš” podigao Montenegro park u najmnogoljudnijem gradu u Australiji.
Prilikom susreta sa gospođom Pak objasnio sam joj ulogu Crne Gore u jogoslovenskoj zajednici, kao i ulogu Savezne republike Jugoslavije i ulogu Državne zajednice Srbije i Crne Gore, koja u tom trenutku već skoro tri godine nije postojala. Razjasnili smo i sve nesporazume oko naziva parka. “Nadajte se uskoro povoljnim vestima, ja se iskreno nadam da ćemo konačno i na opšte zadovoljstvo zatvoriti ovu priču” zaključila je gospođa Džudi Pak na kraju našeg dugog i svestranog razgovora. Tako mi je ova plemenita i preduzimljiva žena povratila veru i ulila nadu.
Susret sa Kerol
Nedugo posle susreta sa gospođom Pak, sastao sam se i sa gospođom Karol Nort Samardžić, sa kojom se odavno poznajem. Ona je, inače, naša, crnogorska snaha, a bila je i član našeg Društva skoro od samog osnivanja. Ona je bila supruga pokojnog Bogoljuba Samardžića, poznatog novinara iz Jugoslavije, koji se sa uspehom novinarstvom bavio i ovde u Australiji.
S njom sam bio u kontaktu u vezi ovog predmeta skoro od početka jer se i sama ponudila da pomogne sve što bude mogla. Bila je veoma potrebna u daljim kontaktima. Pre svega, njoj nije bilo potrebno govoriti šta bi trebalo da kaže i preduzme ako dođe do kakvog zastoja u ostvarivanju ideje za stvaranje i imenovanje parka Montenegro – Crna Gora, što će se uskoro i pokazati.
Pored toga što mi imamo veoma vredne, pametne i obrazovane mlade ljude, mnogi od njih rade na vrlo odgovornim poslovima, pa je tako i njihovo slobodno vreme dosta ograničeno da bi uvek mogli u pravom momentu da izdvoje vreme i reaguju. Tu je bilo potrebno i izuzetno važno i iskustvo u ovakvim poslovima, a gospođa Karol ga je prilično imala.
Ispostavilo se tako da se Karol dobro poznaje sa gospođom Džudi Pak pa je sa zadovoljstvom obećala da će nastojati da se što pre sretne sa njom i o svemu porazgovara. Uz to, ne manje važna i poželjna činjenica bilo je i to što joj je engleski jezik bio maternji, i što je sa ponosom isticala da je crnogorska snaha.
Radosne vesti
Gospođa Džudi Pak, predsednica komisije za imenovanje ulica i parkova u sidnejskoj opštini Liverpul, zaista je održala reč: već početkom februara 2010. godine dobio sam od nje pismeno obaveštenje u kojem je bila i mapa, odnosno ucrtana lokacija budućeg Montenegro parka – da je to odluka doneta na upravo završenom sastanku njene komisije.
U pismu je dalje stajalo da će taj predlog komisije biti dat na glasanje gradskom parlamentu 15. februara. Pozvao sam je, naravno, odmah da joj zahvalim, a ona je ponovila uverenje da će Parlament prihvatiti ovaj predlog, jer se, kako je rekla, još nije desilo da se poništi neki predlog Komisije.
Da budem iskren, mojoj sreći i zadovoljstvu nije bilo kraja pa sam se potrudio da to odmah obelodanim i malo širem krugu naših ljudi. A evo i zašto.
Ta 2010. godina je bila jubilarna godina Opštine Liverpul. U oktobru je bilo planirano da opština proslavi 200 godina postojanja, pa sam mislio da se sa tom proslavom i mi kao doseljenici predstavimo na malo većoj pozornici otvaranjem prvog crnogorskog geografskog obeležja na ovom kontinentu, da ime “balkanske princeze” i njenih doseljenika ovde bude pomenuto u vreme tog velikog jubileja multietničkog Liverpula, pa i Sidneja i Australije.
Verovao sam da je stvar sto odsto završena, iako je trebalo da sačekam taj 15. februar. Tu našu novu aktivnost sam javio našoj ovdašnjoj štampi i stavio na znanje široj javnosti. Imao sam razlog više da verujem da je sve gotovo tim pre što sam uz pismeno obaveštenje dobio i mapu sa lokacijom gde se nalazi naš Montenegro – Crna Gora Park. Bilo je to prvorazredno iznenađenje, jer je do tada o toj našoj aktivnosti znalo tek nekoliko naših ljudi iz najužeg kruga, najtešnje vezanih za Društvo “Njegoš”.
Pismo rodnom kraju
Očekujući da će se sve završiti u toku 2010. godine, u kojoj je pripremana i proslava velikog jubileja, odnosno proslava 200 godina opštine Liverpul, smatrali smo da je normalno da o tome obavestimo i naš stari kraj. Uputili smo pismo Ministarstvu spoljnih poslova Crne Gore sa molbom da i oni, po mogućnosti, stanu iza ove akcije. Uskoro je stigao pozitivan odgovor.
Nesporazum oko imena
Do nesporazuma oko imena došlo je očigledno jer smo mi braću Šerović, zajedno sa još nekima, pomenuli kao najstarije doseljenike. Oni su rodom iz Bijele – Boka Kotorska, a pominju se i u knjizi “Istorija Fairfilda i regiona” kao prvi doseljenici iz Jugoslavije koji su posedovali zemljište i vinograde u ovom kraju Australije. Ali nismo predlagali da park nosi ime po njima. Sve to sam objasnio gospođi Pak prilikom našeg susreta.
