Slobodan Lazović se sa bratom iz Podgorice, tada Titograda, odselio 1972. godine i nastanio u Sidneju. Bio je godinama predsednik KUD “Njegoš” i pokretač brojnih humanitarnih akcija. Objavio je nekoliko zanimljivih knjiga na srpskom i na engleskom, posvećenih našim ljudima na tom kontinentu, počev od onih prvih doseljenika do nove emigracije. U ovom serijalu piše kako je KUD “Njegoš” podigao Montenegro park u najmnogoljudnijem gradu u Australiji.
Što se tiče ideje o Parku Crna Gora u Sidneju, sve je počelo u februaru 2006. godine. Tada je kod mene jednog dana došao u posetu moj dugogodišnji poznanik Pol Linč. On je poslanik parlamenta Novog Južnog Velsa za Liverpul, kao član Laburističke partije, u kojoj sam i ja više godina aktivan, pa sam imao slobodu da ga upitam i zamolim da podrži molbu koju nameravamo da prosledimo Opštini Liverpul za dobijanje ulice ili parka koji bi nosili ime Crna Gora.
Početak procesa
Bez predomišljanja je kazao da treba da pokušamo i napomenuo da se naša država sada zove Srbija i Crna Gora. Kazao sam mu da je to tačno, ali da je tačno i to da je Crna Gora u prošlosti bila samostalna država, sve do formiranja Jugoslavije, te da je veliko pitanje koliko će ova državna zajednica opstati i potrajati, odnosno da bi te dve države koje je čine ubrzo mogle ponovo da se osamostale i budu kao što su i nekada bile jedine priznate države na tim prostorima.
– Pošalji mi – kaže on – pismeni zahtev, pa ćemo videti šta je dalje potrebno da se uradi.
Obećao je da će mi ubrzo pismeno odgovoriti pošto se detaljno raspita i vidi šta je sve potrebno da priložimo uz molbu da bi to krenulo u proceduru normalnim tokom. Bilo je to baš u vreme naše opšte akcije za prikupljanje materijalne pomoći porodicama tragično postradalih u železničkoj nesreći pri iskakanju voza iz šina kod Bioča, 23. januara 2006, kada je smrtno stradalo 47 putnika i mnogo njih je bilo teže povređeno.
Samo dvadesetak dana kasnije dobijam pismo od Linča u kojem me obaveštava da je poslao uz naš pismeni zahtev i njegovu preporuku za svoje konstituente, da ga obaveste šta je sve potrebno priložiti od dokumenata da bi počeo proces za imenovanje ulice sa imenom Crne Gore.
Njegovo pismo sam shvatio kao početak procesa. I ne samo to, već sam, na veliko zadovoljstvo, zaključio da smo uradili pravu stvar – da će od sada sva korespondencija oko ovoga ići preko ove zvanične kancelarije države Novog Južnog Velsa.
Važna odluka
Odgovor na njegov zahtev od nadležnih iz opštine, on je dobo već 6. marta, a dva dana potom ga je prosledio i meni uz jasno uputstvo gde se i kome bi trebalo da se obratimo i šta je sve potrebno da priložimo.
Shvatio sam da bi trebalo odmah da reagujemo. Pozvao sam našu aktivistkinju iz Društva, mlađe generacije, Milicu Đurišić, da zajedno pripremimo pisani materijal u kom bi trebalo u najosnovnijim crtama predstavi kraći istorijat Crne Gore, kao i njene prepoznatljivosti i po mogućnosti što bolje predstaviti crnogorsko doseljeništvo u Australiji.
Prošlo je potom godinu dana a da se ništa značajno nije dogodilo u vezi sa našom molbom da Crnoj Gori podignemo svojevrsni spomenik u Sidneju. A onda, 8. februara 2007, godine dobijamo dokumenat u kom piše da je prihvaćeno ime Montenegro, ali ne i Crna Gora koje je takođe bilo navedeno u molbi.
Iako nismo bili zadovoljni u potpunosti, ovo je ipak bila vrlo važna odluka za nas, jer smo mogli mnogo lakše ići dalje i insistirati da se do kraja ispoštuje naša želja, mada smo uvideli da u tome moramo biti veoma oprezni, uporni i istrajni.
Nagrada za upornost
Kad se uzme svo to vreme, tih više od sedam godina koliko je prošlo od prvih razgovora i zahteva do zvanične odluke i saglasnosti, možda smo na neki način bili i srećne ruke, nagrađeni za našu upornost i posvećenost toj ideji, jer se pogodilo da je sve došlo na svoje mesto baš te 2013, u godini velikog jubileja, obeležavanja dvesta godina od rođenja, vladike i vladara, pesničkog genija Petra Drugog Petrovića Njegoša, čije ime ponosno nosi naše Društvo od osnivanja, 16. oktobra 1977. godine. Zato je i svečanost otvaranje Parka Montenegro – Crna Gora u Sidneju bila posvećena i tom za sve nas tako značajnom i važnom jubileju.
Bez uticaja politike
Sve kulturne i humanitarne aktivnosti odrađene u organizaciji ovog Društva od osnivanja do danas, treba da se zna, nisu bile male ni beznačajne. Naprotiv. Sve su one proistekle iz samog Društva, bez ičije sugestije i pritiska, kao što su neki mislili, pa i glasno komentarisali, da ovo Društvo, odnosno aktivisti, ljudi u njemu uopšte, rade pod uticajem politike i predstavnika iz zemlje iz koje smo došli.
Ovakvi komentari su se naročitio mogli čuti za vreme Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, kao i Savezne Republike Jugoslavije, pa i za vreme Državne zajednice Srbija i Crne Gora, što uistinu nije bilo tačno!
Tačno je da smo voleli SFR Jugoslaviju i sve posle nje jer je tamo uvek bila Crna Gora. Vodilo nas je vreme i akcije koje su se smenjivale jedna za drugom. Svaka od tih akcija kada se završavala davala nam je ideju i podsticala nas da započnemo novu. Bio je to praktično neprekidni lanac ideja, a da li ima nešto jače od ideje, kada kada se temelji i počiva na volji, želji, patriotizmu, kad počiva na čežnji za rodnim krajem?
