Slobodan Lazović se sa bratom iz Podgorice, tada Titograda, odselio 1972. godine i nastanio u Sidneju. Bio je godinama predsednik KUD “Njegoš” i pokretač brojnih humanitarnih akcija. Objavio je nekoliko zanimljivih knjiga na srpskom i na engleskom, posvećenim našim ljudima na tom kontinentu, počev od onih prvih doseljenika do nove emigracije. U ovom serijalu piše kako je KUD “Njegoš” podigao Montenegro park u najmnogoljudnijem gradu u Australiji.
Kada sam odlučio da tridesetogodišnje aktivnosti Kulturno-umetničkog društva “Njegoš” iz Sidneja objavim u koricama knjige “Njegoševci petog kontinenta” (izdavač Oktoih, Podgorica, 2008), mislio sam da će i ideja o imenovanju jedne ulice ili parka u ovom velikom gradu na petom kontinetu imenom Crne Gore biti ostvarena pre nego što knjiga bude gotova za štampu. Međutim, u životu ipak ne bude uvek kako se planira.
Primer mlađima
Znajući našu društvenu moć, koja je počela prilično da slabi, da je interes za aktivnosti društva polako počeo da jenjava, mislio sam da će obeležavanje tridesetogodišnjeg jubileja Društva podstaći starije aktiviste, posebno ako ostvarimo ovu ideju o podizanju svojevrsnog spomenika Crnoj Gori u Sidneju. Verovao sam da bi to bio odličan primer mlađem naraštaju da nastavi ono što smo započeli u belom svetu daleko od rodnog kraja, odnosno da bi to bio veliki podstrek za dalju aktivnost i budućnost Društva “Njegoš”, oko kog smo se u tuđini okupljali kao oko matice.
Uveren sam da će knjiga “Njegoševci petog kontinenta”, sa dodatkom ove priče u nekom budućem vremenu, svakako biti izuzetno važan dokumenat i svedočanstvo o našim pionirskim aktivnostima i delovanju ovog Društva i njegovih članova, na ovom kontinentu, o našim naporima da sačuvamo identitet i vezu sa našim korenima i zavičajem.
Sve navedene aktivnosti u knjizi su deo svih nas koji smo učestvovali u ostvarenju ideja zacrtanih i realizovanih u organizaciji ovog Društva. Naravno, onoliko koliko je ko učestvovao u tim aktivnostima i davao doprinos uspesima Društva.
A kad je ta naša zamisao uspešno ostvarena i završena kako treba, učinilo mi se da bi bila nepravda, da bih se kao jedan iz najužeg kruga inicijatora ove akcije, osećao kao dužnik prema svima koji su u ovu akciju uložili trud i vreme, pa i materijalno je pomogli, ako ne bi ostalo pisano svedočanstvo o onima koji su veoma doprineli ovom zavidnom društvenom uspehu, tako važnom za nas doseljenike iz Crne Gore na ovim prostorima, ali i Australije, pa i celog sveta gde žive naši ljudi.
Verovali u uspeh
Ovde je, pre svega, reč o onim mlađim ljudima, našoj deci ovde rođenoj, koja su pored svojih ogromnih poslovnih obaveza iskoristila slobodno vreme da priskoče u pomoć ovoj i drugim budućim aktivnostima, posebno onim koje će učvršćivati veze sa otadžbinom predaka, koje će biti brana zaboravu i putokazi zavičaju.
Naravno, reči hvale i zahvalnosti pripadaju i onima koji su se nešto kasnije priključili i živo zainteresovali za ovu akciju, koja je u početku imala svoj, da kažem, radni naslov Montenegro strit, a potom i Montenegro park projekat.
Istine radi, treba ipak reći da mnogi koji su bili upoznati sa ovom idejom zadugo su na nju gledali s nevericom i skepsom, nisu verovali da imamo ikavih šansi. Verovatno i s pravom, i stoga im mi najuporniji nismo ni zamerali. Zbog naše malobrojnosti ovde, teško je bilo poverovati da se jedan ovakav poduhvat može ostvariti.
Ipak, poučeni iskustvom da treba verovati u ono što se radi i želi, da bez verovanja nema ni uspeha, krenuli smo smelo napred. Jer tako je bilo godinama i u svim dosadašnjim aktivnostima u kojima su se naši ljudi i ovo Društvo predano angažovali, često i sa nevelikom nadom da ćemo uspeti, ali nas je držala stara mudrost da se “ni majka deteta ne seća dok ne zaplače”, da nikad ništa nije urađeno ni stvoreno ako nije započeto.
Taj optimizam i uverenost da možemo pomogli su nam da sve što smo naumili i započeli uspešno i pozitivno završimo. Tako je, sada s ponosom možemo kazati, bilo i u ovoj, bez preterivanja, za sada najvažnijoj aktivnosti kada su u pitanju doseljenici iz Crne Gore u Australiji.
Pobedio entuzijazam
Kod pojedinih naših ljudi i članova Društva, pogotovu na početku, nedostajalo je malo više volje i strpljenja. To je bila posledica političke klime koja je, po običaju, dolazila i prenosila se i ovde sa naših prostora i umnogome uticala i na raspoloženje i agilnost naših ljudi na ovim prostorima, više od 15.000 kilometara udaljenim od rodnog kraja. Prevagnuo je ipak entuzijazam, jer niko od svega toga nema ama baš nikakvu materijalnu ili kakvu drugu sličnu korist. Naprotiv.
Sve je to dobrovoljan rad, rad iz ljubavi prema starom kraju, prema istoriji i kulturnom nasleđu svoje zemlje i svom poreklu, uprkos i bez obzira na raznorazne političke igre i malverzacije, koje nas, kako sam već naglasio, iako smo toliko daleko od svog rodnog ognjišta, nisu mimoilazile.
Upornost se isplatila
Akcija za dobijanje ulice ili parka sa imenom Crne Gore trajala je šest i po godina od prvih razgovora, pisanih zahteva i kampanje do zvaničnog dokumenta, saglasnosti koja je potpisana 4. jula 2012. godine. A zvanično postavljanje table i svečano otvaranje novoimenovanog parka upriličeno je 2. marta 2013. godine, odnosno nakon više od sedam godina borbe, upornosti i istrajavanja. Trajalo je dugo i nije bilo lako…
Sutra – Priča o našim ljudima u Australiji – Crna Gora u Sidneju (2): Dobročinstvo Pola Linča
