U Muzeju Ponišavlja u Pirotu već decenijama se sa posebnom pažnjom čuva jedan eksponat – raritet u Srbiji, ali i u Evropi.
U pitanju je tain, vojnički hleb, umešen davne 1912. godine, koji je nekoliko godina zajedno sa svojim vlasnikom prolazio mnoge golgote.
Priča o hlebu starom više od jednog veka vezana je za Piroćanca Aleksu Zdravkovića, učesnika Balkanskih i Prvog svetskog rata.
On je prilikom mobilizacije 1912. godine dobio sledovanje vojničkog hleba koji, uprkos mnogim iskušenjima i nedaćama tokom šestogodišnjeg ratovanja, nije pojeo.
– Njegova majka ga je u stvari zavetovala da ne sme da okusi ni zalogaj ovog hleba, nego da ga čitavo vreme nosi uz sebe i da će ga na taj način tain čuvati od smrti – objašnjava Mila Panajotović, kustos-istoričar Muzeja Ponišavlja u Pirotu.
Aleksa nije mnogo obraćao pažnju na majčinu priču, ali je nosio tain u torbici oko struka ne govoreći nikome o zavetu. Onda su se, jedna za drugom, ređale bitke koje su ovom parčetu hleba dale drugačije značenje.
– Bilo je nekoliko događaja opasnih po njegov život, međutim, tain ga je sačuvao. Jednom prilikom, metak koji je bio namenjen Aleksi, u stvari je završio u njegovoj čuturici sa vodom – dodaje Panajotovićeva.
Priča o čudesnom hlebu širila se među ratnicima, pa je tako dospela i do Francuza i Engleza koji su dolazili da ga vide. Nudili su vlasniku veliki novac da ga otkupe, ali Aleksa nije hteo da izneveri majčin zavet i zadržao je svoju amajliju, zapisano je, pored ostalog, u rukopisu Doživljaji Piroćanaca u Balkanskom i Prvom svetskom ratu, nekadašnjeg upravnika Muzeja, Duška Ćirića.
Noseći tain u torbici oko pojasa, Aleksa Zdravković se posle završetka Prvog svetskog rata, vratio kao narednik u svoj Pirot, ovenčan brojnim odlikovanjima. Sa sobom je doneo i priču koja je bila usud svakog srpskog vojnika – sačuvati život u jednom ratu, da bi zatim otišao u sledeći. Za to su, uz Božju pomoć, bili potrebni hrabrost, sreća i amajlija. U ovom slučaju, tain.
