Duško Gaćeša (45), Srbin iz Dobropoljaca kod Benkovca, tužio je državu Hrvatsku i traži 300.000 evra odštete zato što je potpuno nevin deset meseci proveo u zatvoru, a uhapšen je zbog sumnje da je tokom rata počinio ratni zločin, odnosno ubio komšiju.
– U hrvatskim zatvorima sam prošao pravi pakao od čega se do danas nisam oporavio. I dalje ne mogu da spavam, više nisam isti čovek… Svi mi kažu da sam tražio malo para, ali Hrvatsku nisam ni tužio zbog novca, već da bi shvatili da ne mogu da se tako ponašaju – počinje ispovest Duško Gaćeša koji je na graničnom prelazu Batrovci uhapšen 24. juna prošle, a pušten 24. aprila ove godine sa šturim rešenjem tužilaštva iz Splitu da se “obustavlja istraga”. Ni reči izvinjenja što mu je uzeto skoro godinu dana života!
Zajedničke muke
Do tog rešenja, a na osnovu izveštaja zadarske policije, on je bio jedan od glavnoosumnjičenih za ratni zločin počinjen 1993. godine. Policija ga je sumnjičila da je kao pripadnik paravojnih jedinica nekadašnje Republike Srpske Krajine, 6. februara te godine, bio u grupi od pet Srba koji su više hitaca iz vatrenog oružja ubili 83-godišnjeg Hrvata, Antu Ivkovića i to ispred njegove kuće u Dobropoljcima.
– Tada sam imao skoro 19 godina i nikada u svom životu nisam bio pripadnik nijedne regularne, a posebno ne paravojne jedinice. Nisam bio čak ni u Teritorijalnoj odbrani – priča naš sagovornik i dodaje da protiv njega nikada nije ni bila podignuta optužnica.
– Hrvatima, odnosno tužilaštvu u Splitu to nije smetalo da ipak izdaju poternicu protiv mene i to na osnovu izjave nekadašnjeg potpukovnika JNA koji me nije znao, ali je čuo da sam kriv zato što sam “problematičan” i da sam to navodno učinio iz osvete zato što mi je otac ubijen.
Tokom deset meseci koliko je trebalo hrvatskom pravosuđu da ustanove da je nevin, Gaćeša je delio muku i patnju sa drugim zatočenim Srbima počev od Dragana Vasiljkovića (64), Kapetana Dragana, ali i onih koji su još u Istražnom zatvoru u Splitu, bivšim oficirima JNA, generalom Borislavom Đukićem (71), koji je prvostepenom presudom osuđen na osam godina, penzionisanim kapetanom bojnog broda Čedom Borojevićem (56) i pukovnikom Pavlom Pantićem (80).
Video je i Ranka Bogunovića (54), koji je takođe bio optužen za ratne zločine, a pušten je na slobodu posle pet meseci i tek kada je platio 100.000 evra kaucije. Ćeliju je delio i sa Miroslavom Mačkom, povratnikom u Hrvatsku koji je takođe bio optužen da je tokom rata počinio zločin, ali je oslobođen posle dvadeset dana.
Srce vuklo u zavičaj
Gaćeša je u zatvoru doživeo čitav niz neprijatnosti, uključujući i to da su ga bez valjanog objašnjenja 15 dana držali u Psihijatrijskoj bolnici u Zagrebu!
Zbog svega toga, čim se dokopao Beograda angažovao je advokate iz Hrvatske i presavio tabak.
– Odbijeno je vansudsko poravnjanje, tako da će uslediti sudski proces od koga neću odustati. Novac me ne zanima, ali neko mora da plati sve ono što sam proživeo. Iskreno se nadam da će mojim primerom krenuti i drugi Krajišnici koji su prošli sličnu torturu mojoj, jer “Oluja” protiv Srba u Hrvatskoj nije prestala 1995, već traje do danas i to upravo kroz ovakav način zastrašivanja. Želim da im pokažem da ih se ne plašim i da se ne smeju tako odnositi prema ljudima – u jednom dahu priča Gaćeša, po zanimanju elektrotehničar.
Objašnjava da je uhapšen kada je hteo da poseti rodno selo i na mesnom groblju zapali sveću na grobu oca ubijenog 1992.
– Imao sam ugovoren posao u inostranstvu, na jednom gradilištu, kupio sam avio kartu za taj put, a prethodno me je vuklo u rodni kraj jer nisam bio od kraja rata, da bih na groblju zapalio sveću ocu Miloradu koji je ubijen 1992. godine i baki Milici, koja je preminula baš tog dana kada su me uhapsili i dedi po majci Đuri. Na Batrovcima su me izveli iz automobila, a da mi niko nije rekao zbog čega. Pre nego što će me prebaciti u policijsku stanicu u Zadar prišao mi je granični policajac Branislav Šušnjara i ironično kazao: “Došla maca na vratanca.” Posle toga su mi rekla da sam osumnjičen za neko ubistvo.
U Zadru ga je ispitivalo više policajaca i na njegovo iznenađenje najmanje ih je zanimalo da li je ili ne ubio starca zbog čega je uhapšen.
– O tom događaju su me bukvalno najmanje ispitivali jer sam odmah rekao da sam žrtvu poznavao zato što smo bili komšije, njegova kuća je bila na 700 metara od naše. Ipak, njih je mnogo više zanimalo da li sam zastrašivao druge Hrvate iz sela, ko je sve tada nosio pušku i slično. Tu mi je postalo jasno da žele da mi natovare mnogo više od onoga za šta su me sumnjičili.
Štrajk glađu
U tome nisu uspeli pa je Gaćeša ubrzo prebačen u Istražni zatvor u Splitu gde će provesti narednih deset meseci. Najpre je smešten u ćeliju sa Srbima takođe optuženim za ratne zločine.
– Reč je o starijim ljudima s kojima sam imao korektan odnos jer su i to mučenici koji su se našli u zatvoru na pravdi Boga. Već prvog dana u tom zatvoru sam započeo štrajk glađu shvativši da hrvatsko pravosuđe apsolutno ne zanima da li sam nevin ili ne, već im je jedino bitno da su uhapsili još jednog Srbina.
U to se uverio kada je njegov advokat, čim je prebačen u istragu” ponudio čitav spisak svedoka koji mogu da dokažu da nije mogao da počini ubistvo koje mu se stavlja na teret zato što u to vreme nije ni bio u Hrvatskoj.
– Advokat je dostavio i papire iz kojih se nedvosmisleno dokazuje da sam bio na fakultetu u Banjaluci i da sam se vratio tek nekoliko meseci pošto je zločin izvršen. Ali, ni to nije vredelo. Zbog toga sam počeo da štrajkujem glađu jer nisam znao na koji drugi način da se suprotstavim nepravdi.
Odustao je tek onda kada je uvideo da iako gubi svest i počinje da halucinira, to nikoga u zatvoru nije zanimalo.
– Iz te ćelije su me prebacili u samicu gde sam narednih pet dana čekao da osposobe ćeliju u koju su planirali da smeste Kapetana Dragana i mene. Čim je čuo za moj slučaj, kapetan je tražio da me prebace kod njega svestan da sam psihički gotovo potonuo.
Pomoć Kapetana Dragana
Duško će sa Vasiljkovićem provesti narednih 20 dana sve dok Kapetana nisu prebacili na posmatranje u zatvorsku bolnicu u Zagreb, a zatim i na izdržavanje kazne u Kerestinec.
– Kapetan Dragan je zaista ekstra lik, veoma obrazovan, širokih pogleda. Čovek koji je proputovao ceo svet i svašta video i preživeo. Mnogo smo pričali, pomogao mi je da se snađem u zatvoru, ali i vezano za moj slučaj. Danima smo gledali moje papire. Bilo ih je ukupno tri, ali smo od toga ispisali bukvalno dve ili tri sveske sa primedbama i nelogičnostima. On nije prestajao da me bodri. Reč je i o mentalno, ali i fizički veoma snažnom čoveku i pored toga što ima više od 60 godina. Zamolio sam ga jednom da mi pokaže neki borilački zahvat koji koriste komandosi očekujući da neće uspeti da ga primeni na meni jer sam tada bio u top formi. Međutim, nestvarno je fizički jak, a pokazao je i da je veoma psihički stabilan jer je shvatio da ga Hrvati neće pustiti pre isteka kazne i a tim se pomirio.
Duško Gaćeša je posle silnih neprijatnosti oslobođen svih optužbi 23. aprila ove godine.
U rešenju koje je potpisalo Državno tužilaštvo iz Splita kratko stoji da se “zbog nedostatka dokaza obustavlja istraga”. Nijednog slova izvinjenja.
– Ni zatvorski upravnik, ni čuvari, ni tužilac ili policijski inspektori koji su me ispitivali i maltretirali, niko od njih mi posle svega nije uputio bar jedno “izvini”, mada su svi svesni da su mi na pravdi Boga oduzeli godinu dana života. To neko mora da plati. Neko mora da plati i to što su napisali da sam iz Hrvatske “pobegao 4. avgusta 1995. godine kako bih izbegao krivičnu odgovornost”. Za njih je 250.000 Krajišnika napustio svoje domove zato što su krivi, krivi što su Srbi.
Neizmerna zahvalnost braći od ujaka
Duško Gaćeša ističe da duguje neizmernu zahvalnost ujacima kao i braći od ujaka, Đorđu i Aleksandru Kužetu.
– Oni žive i rade u Holandiji, a čim su čuli da sam uhapšen na granici spakovali su se u automobil i pronašli me još dok sam bio u policiji u Zadru. Odmah su angažovali advokata koji nije nimalo jeftin, a zatim me redovno obilazili u zatvoru, uplaćivali mi novac kako bih u zatvorskoj kantini mogao da kupim cigarete i druge potrepštine. Na kraju, kad sam pušten, ponovo su došli iz Holandije i pomogli mi da se napokon dokopam Srbije. Mislim da su potrošili oko 30.000 evra za tih deset meseci.
Bez pomoći Srbije
Gaćeša s gorčinom kaže da je veoma razočaran činjenicom da mu se država Srbija nije našla u najtežim trenucima.
– Dok sam bio u zatvoru u Splitu tražio sam našeg konzula koji je zaista odmah došao, vidi se da je to dobar čovek, ali on faktički ništa nije mogao da mi pomogne. Tek kada sam dobio svoj predmet shvatio sam i da je Tužilaštvo za ratne zločine Srbije najmanje godinu dana ranije znalo da se protiv mene vodi istraga. Nisam očekivao da će me neko iz te institicije pozvati i upozoriti da sam na nekom hrvatskom spisku, ali valjda je logično da me pozovu ako se već bave mojim slučajem, da čuju i moju verziju priče.
Kljukali ga lekovima
Tokom boravka u zatvoru u Splitu, Gaćešu su više puta “slali” u samicu.
– Većina stražara bila je korektna, ali naravno da je bilo i onih drugih. Tih nekoliko stražara je izmislilo da sam opsovao ustašku majku upravniku zbog čega sam imao velikih problema. U samici mi je jedne noći pripala muka, počeo sam da povraćam zbog čega su “zaključili” da sam psihički nestabilan i odmah me poslali na ispitivanje u Psihijatrijsku bolnicu u Zagrebu. Tamo sam bio u sobi sa Hrvatima od kojih su neki bili ubice, drugi silovatelji, ali nije bilo problema. I oni i ja smo bili toliko drogirani da smo veći deo dana spavali, a u budnom stanju sam se osećao “ni na nebu ni na zemlji”. Do danas ne znam kojim su me to lekovima drogirali. Otpustili su me iz bolnice posle 15 dana. Ništa mi nisu rekli, a nisu mi dostavili ni medicinski izveštaj zbog čega sam tamo uopšte smešten.
Iskaz bivšeg potpukovnika JNA
Da apsurd bude kompletan, Duško Gaćeša je oslobođen optužbi na osnovu iskaza jednog od optuženih za zločin iz 1993. godine, Predraga Dobrića.
– Taj čovek me je bestijalno optužio za neka druga ubistva, ali je za ovo napisao da nisam počinio i to je bilo dovoljno da me oslobode. Istovremeno, tek u zatvoru sam saznao da sam zapravo optužen zahvaljujući izjavi Slavka Ivkovića, bivšeg potpukovnika JNA i Vojske RSK rodom iz Benkovca. On je sa roditeljima i bratom izbegao kad i svi mi, u “Oluji” 1995. godine, ali njegovi su se ubrzo vratili nazad. On se vratio 2012. ili 2013. i odmah su ga pozvali na informativan razgovor. Neki pričaju da su ga tada pretukli. Potpisao je izjavu u kojoj stoji da sam izvršio taj zločin i da sam tokom rata bio “problematičan, jako opasan i da sam pretio”. Sve to je zatim potvrdio i njegov brat. Ivković je slobodan čovek, Srbija mu redovno isplaćuje penziju, a ja sam zbog tih laži preživeo pakao i umalo zaglavio dugogodišnju robiju.
U ćeliji sa “ludim Englezima”
Gaćeša kaže i da je jedan od načina na koji su pokušali da ga psihički i fizički slome u zatvoru bilo 25 dana provedenih u ćeliji sa dvojicom, kako kaže, “ludih Engleza”.
– Jedan od njih je bio normalan, ali zato ovaj drugi je bio potpuno lud zbog čega tih 25 dana koliko smo delili ćeliju nisam smeo da spavam. Dešavalo mi se da noćima toliko šetam ćelijom da me noge zabole od hodanja. Tek kada su ih izveli, a uveli jednog Slovaka i jednog Bugarina mogao sam da odmorim. Oni su bili veoma korektni i super mi je bilo sa njima.
