U belome svetu, i to onom za koji držimo da je veoma uređen i ozbiljan, pojavljuju se prevaranti koji “gađaju” samo vrhove, varajući bogate i moćne. Kako novac dobijen na ovaj način ne dele sirotinji, ne možemo ih nazvati savremenim tumačima uloge Robina Huda, ali je zanimljivo da su neki od najbogatijih ljudi, po prirodi nepoverljivi, bili nasamareni.
Koristeći masku poput one kojom se lažno predstavljao Tom Kruz u jednoj od “Nemogućih misija”, svetskim medijima je nedavno protutnjala vest o prevari koja bi takođe mogla dobiti filmsku verziju.
Od kraja 2015, skoro dve godine, jedna, a možda i više osoba, lažno se predstavljala kao francuski ministar odbrane Žan-Iv le Drijan. Na ime krađe identiteta uspeli su da bogataše raznih fela “olakšaju” za oko 80 miliona evra! Kako je objavio britanski BBC, među žrtvama su i Aga Kan i vlasnik vinarije Chateau Margaux.
Da bi operacija bila uspešno izvedena bilo je neophodno da njihove žrtve veruju da ih kontaktira lično Le Drijan. Lažni francuski ministar je tražio finansijsku pomoć za otkup novinara, koje su islamisti navodno držali kao taoce na Bliskom istoku. Budući da je zvanična politika Francuske da ne pregovara s otmičarima, lažni Le Drijan uveravao je svoje žrtve da se sve mora obaviti u tajnosti i da novac uplate na račun u banci u Kini.
Prvobitno su ovi “poverljivi” razgovori obavljani isključivo telefonskim putem. Da bi postali uverljiviji prešli su na video-pozive. U tim okolnostima, lažni Le Drijan je morao i da izgleda poput njega, a veruje se da su prevaranti izabrali ministra vojnog jer se on nije mnogo eksponirao u medijima. Na sastancima organizovanim preko Skajpa prevaranti su na glavu stavljali ručno pravljenu silikonsku masku Le Drijanovog lica.
Iako maska nije bila u tolikoj meri ubedljiva, grupa prevaranata je mislila o detaljima. Postavili su lošu rasvetu i udaljili kameru od lica lažnog ministra, a u prostoriju stavili francusku zastavu i sliku tadašnjeg predsednika Fransoa Olanda.
Glavni osumnjičeni za ovu maskaradu je francusko-izraelski prevarant Gilbert Čikli.
Delfin Meile, advokatica Le Drijana, koji je u međuvremenu postao ministar spoljnih poslova, tvrdi da je Čikli upućivao pozive bogatim preduzetnicima i čelnicima afričkih vlada, ali i humanitarnim organizacijama poput Sidaction i crkvenim poglavarima kao što je nadbiskup od Bordoa.
Kada u tom obazrivom i rezervisanom svetu, gde se pare teško daju na lepe oči i na “majke mi”, dešavaju ovakve prevare, ne bi trebalo da čudi i što su balkanski prostori nezaobilazna destinacija sličnih, možda manje maštovitih šalabajzera.
Svedoci smo da je često investitor ili “investitor” koji se mašio za kvaku nekog srpskog ministarstva, ugošćen, umesto od pomoćnika državnog sekretara, lično od šefa države?
Da li je to posledica nasušne potrebe za investicijama, loše odrađen posao državnih službi koje su dužne da provere autentičnost sagovornika koji dolazi kod najviših zvaničnika ili možda računica da bi se tu negde mogli ugraditi, pa se od pohlepe zamućuje zdrav razum i nesvesno pristaje na rizik ličnog blamiranja?
Bilo koji motiv da je u pitanju, na ovakve situacije nas je nedavno podsetio Milorad Dodik, srpski član i predsedavajući Predsedništva BiH, kada je primio izvesnog Mai Vu Mina. Ispostavilo se da omaleni Vijetnamac voli da se uz pomoć fotomontaže nađe u blizini Trampa i Putina i tako, u očima naivnih posmatrača, sebi podigne rejting.
I dok se Čikli sa početka teksta nalazi u zatvoru u Parizu, zbog optužbi za organizovani kriminal i krađu identiteta, “lažnjaci” koji su posećivali balkanske državice uglavnom nestanu poput lastinog repa, obavljenog ili neobavljenog posla. I, sve, naravno, prođe bez odgovornih.
U sve se mešaju
Politikolog Cvijetin Milivojević kaže da postoje ljudi koji su belosvetski prevaranti i koji su spremni da iskeširaju novac da bi ih primio neki visoki zvaničnik, pa i sam predsednik. On smatra da ovdašnji lideri i ne razmišljaju o bezbednosnom aspektu takvih susreta.
– Bezbednosne službe su u njihovoj funkciji pa i ne pričaju o onome što se ne sviđa predsednicima, i to nije samo slučaj u Republici Srpskoj već širom bivše Jugoslavije. Ili se naši predsednici mešaju u sve i svašta, pa su i stručnjaci za bezbednost i za investicije, za finasije, za sport, za decu – primećuje Milivojević.
