“Nastup specijalnog izaslanika američkog predsednika za Zapadni Balkan Gabrijela Eskobara na sastanku sa srpskim članom predsedništva BiH Miloradom Dodikom predstavlja priznanje da se američka diplomatija svela na pretnje, nasilje i ignorisanje političke volje srpskog naroda u Bosni i Hercegovini”, kaže politički analitičar iz Vašingtona Obrad Kesić.
Prema njegovim rečima, ne treba imati dilemu da su Eskobarove pretnje sankcijama direktno usmerene prema Dodiku i političkom vrhu Republike Srpske, a ne prema građanima Srpske, kako se to sada u javnosti pokušava predstaviti.
Pretnje i nasilje – suština američke diplomatije
To, kako dodaje, u suštini nije ništa novo i reč je o taktici američke administracije kojom pokušavaju da pronađu političke lidere spremne da, zbog straha ili interesa, prodaju svoj politički uticaj i urade ono što se od njih traži.
– Čisto sumnjam da ovo dolazi iz vrha američke administracije. Ovo je pre potez srednjih funkcionera iz Stejt departmenta koji za te funkcije nisu zreli i koji sada pokušavaju na svaki način da blefiraju i kroz pretnje ostvare neke rezultate, kako bi opravdali svoje funkcije i unapređenja. Gospodin Eskobar je, na žalost, još ranije pokazao da ne prihvata legitimne predstavnike naroda na Balkanu izabrane na demokratskim izborima, ukoliko ne podržavaju stavove koji im se nameću od strane ne samo američke administracije, već i od strane Brisela, ali istovremeno postoji spremnost da se pohvale antidemokratski potezi i lideri na Balkanu, poput gospodina Đukanovića, za kojeg misle da je model ponašanja za ceo region – kategoričan je Kesić.
Na pitanje u kojoj meri su Eskobarove pretnje sankcijama realne i da li bi bile sprovedene u skladu sa uredbom o Zapadnom Balkanu koju je letos potpisao američki predsednik Bajden, Kesić kaže da u tom pogledu ne treba imati iluzija jer je upravo taj srednji nivo Stejt departmenta i nametnuo one prve sankcije Miloradu Dodiku.
– To je pri kraju Obamine administracije učinio Brajan Hojt Ji, zbog straha da će Dodik pronaći zajednički jezik sa novom administracijom, jer je Donald Tramp bio antiglobalista, baš kao i Dodik. Dakle, još tada smo videli da je taj srednji nivo Stejt departmenta i drugih američkih institucija sposoban da izmanipuliše sistem i da kazni svakoga ko ne ispunjava njihove želje, pa to moramo da prihvatimo kao realnost sa tom uredbom koja je postojala i ranije, ali je sada proširena tako da mogu maltene svakoga ko se ne slaže sa njihovim ultimatumima da stave na neki spisak sankcija. To dakle jeste realno, ali je isto tako realno da bez Republike Srpske i Milorada Dodika ne može da se reši ni jedan problem u BiH, a problem jeste u tome što su neki u međunarodnoj zajednici, Vašingtonu i Briselu, do sada išli samo jednim putem, putem pokušaja nametanja visokocentralizovane države i oduzimanja nadležnosti od Republike Srpske, entiteta i kantona. Taj se put pokazao neuspešnim i zato smo sada došli u najozbiljniju krizu – ocenjuje politički analitičar.
Nema granica
Ako se pogleda dosadašnja implementacija američkih sankcija prema drugim liderima na prostoru Balkana, dodaje Kesić, vidi se da tu ne postoje neke granice.
– One mogu da se prošire na članove porodice, kao u slučaju Salija Beriše čija su unučad čak došla pod udar tih sankcija i zbog čega su oni imali velikih problema da nastave studije u Americi. Takođe, te sankcije mogu da se prošire i na druge političare i predstavnike određene političke stranke, u ovom slučaju iz SNSD-a, ili na lidere koji su u koaliciji sa Dodikom. Jednostavno, nema granice do koje su oni spremni da idu, tim pre što za implementaciju sankcija nema potrebe da se dokazuju optužbe, pa mi tako imamo sankcije koje su uvedene protiv gospodina Dodika pod širokom definicijom da on „preti Dejtonskom sporazumu“, iako ta pretnja zapravo dolazi od strane onih institucija i ljudi koji su promenili Dejtonski sporazum i uveli nas u ovu krizu – primećuje Kesić.
Korak unazad
Kesić veruje da američka administracija ovakvim potezima samo produbljuje krizu, umesto da krene korak unazad, sagleda da ta neuspešna politika ne može ni sada dati rezultate sa novim pretnjama sankcijama i krene drugim putem, putem razgovora, kako bismo se vratili na ono zbog čega je Dejton uspeo onda kada drugi mirovni planovi nisu.
– Dejtonom je prihvaćen model zajedničke države koja se gradi na visokodecentralizovanom nivou, gde entiteti i kantoni imaju veće nadležnosti da odlučuju o svakodnevnim stvarima. Međutim, u poslednjih dvadeset godina te nadležnosti su u velikoj meri prebačene na nivo zajedničke države i zato se sada nalazimo u situaciji gde dalje pretnje i pravno nasilje ne mogu da daju rezultate, već samo mogu da tu zajedničku državu gurnu ne samo u veću krizu, nego velikim korakom i prema razlazu. Jednostavno, preko sile i pritiska se ne može oživeti nešto za šta vidimo da je pri kraju i da se ne može održavati na ovakav način, jer čak i kada bi uveli sankcije to ne rešava ključne probleme u BiH i definitivno neće rešiti problem izbornog zakona, a ako ne reše taj problem, onda nije u pitanju samo, kako oni to vide, opstrukcija od strane srpskog naroda i srpskih predstavnika, već se to mora proširiti i na hrvatski narod i hrvatske predstavnike – smatra Kesić i dodaje da ako uđemo u tu fazu, onda SAD mora da objasni šta spašava ako polovina građana koji žive u toj zajedničkoj državi ne vidi budućnost u njenom opstanku.
Upitan da li bi se na meti američkih sankcija mogli naći i političari iz Srbije koji pružaju podršku Republici Srpskoj, Kesić kaže da ne treba ići daleko da bi se videli razlozi iz kojih bi se vlasti u Beogradu mogle naći na meti pritisaka, jer iz SAD uvek mogu da potegnu pitanje dobrih odnosa sa Kinom i Rusijom.
– Tome nema kraja pa se definitivno može koristiti i ta karta u odnosima sa Srbijom, u želji da neko bude uplašen i reaguje na način koji više odgovara američkoj administraciji, a pogotovo Stejt departmentu. Ali, treba imati na umu da ko god popusti pod pritiskom, uvek se nalazi na nišanu sledeći put kada je nešto potrebno, a oni koji pritisak vrše tada ni ne moraju da se pozivaju na „preveliku bliskost sa Banjalukom ili Miloradom Dodikom“. Oni će naći drugi izgovor za taj pritisak i pretnje, pa je zato bolje odmah izaći i reći da ta vrsta spoljne politike i diplomatije u startu nema šanse za uspeh. To je Milorad Dodik i učinio i Eskobaru odgovorio na način kako zaslužuje jedan diplomata koji je pri prvoj poseti našao za shodno da posegne za pretnjama. Ako je to diplomatija, onda je to indikacija da su SAD i Stejt department u jednoj fazi dezorijentacije i da ovakav pristup nema mogućnost da ostvari napredak u pogledu brojnih otvorenih pitanja ne samo u BiH, već i na Balkanu – zaključuje Obrad Kesić.
