Dušica Lalić je rođena u Loznici, a dugi niz godina živela je u Majdanpeku, pre nego što je otišla u Vićencu. – Stigla sam u Vićencu 6. februara 2000. godine i ostala do dan-danas. Moj najveći uspeh svih ovih godina su moja deca, jer sam uspela da njima ispunim neke želje, naravno ne sve, jer je to nemoguće. Stasali su u kulturne i poštene ljude, i to može bilo ko da potvrdi. Nisam dozvolila da ostanu samo na onoj kožnoj fudbalskoj lopti, zbog koje sam napustila Majdanpek i zaputila se u Italiju – priča Dušica za “Vesti”.
Ključni momenat
O njenom dolasku presudila je jedna kožna fudbalska lopta. – Otac jednog dečka radio je u Italiji i doneo mu je kožnu fudbalsku loptu. Moj sin je voleo da igra fudbal sa decom ispred zgrade. Jednog dana taj fudbal koji su deca šutnula je dospeo na moju terasu. Sin je izašao na terasu i uzeo ga govoreći da sad ima i on fudbal. Ja sam mu rekla da to nije njegov fudbal, već Stefanov i naredila sam mu da ga baci dole sa terase, jer se tuđe stvari ne prisvajaju. On mi je odgovorio da će ga zadržati, jer mu ja nikada neću kupiti kožni fudbal. Na to sam mu odgovorila da ću mu kupiti kad budem imala para, a on mi je na to rekao da ja nikada neću imati para i da je Stefanov otac otišao u Italiju i zato Stefan ima fudbal. Iz ovog ugla razlog je možda smešan, ali su me tada reči mog sina zabolele više od bilo koje bolesti, da ja nisam u stanju da svom sinu priuštim najbanalniji kožni fudbal. Svaki roditelj za svoje dete daje maksimum – kaže Dušica.
Bolji život
– To je bilo presudno da ostavim sve i da krenem u svet za boljim životom. Razmišljala sam danima gde i kome da ih ostavim. Moj sin je tada imao nepunih devet godina, a ćerka nepunih 15. Nikada se nisam odvajala od njih, duša me je bolela da ih ostavim i krenem u nepoznato. Igor mi je spominjao svaki dan taj fudbal, onda sam mu ja rekla da ću da idem u Italiju, ali mi je on na to odgovorio da su to samo reči i obećanja i da se to nikada neće desiti. Odluka je sazrela, prelomila sam u sebi i predala za italijansku vizu koju sam posle nedelju dana i dobila. Uzela sam godišnji odmor u Zlatari Majdanpek gde sam radila. Taj dan kad sam pošla od kuće je bio pakao za mene, a moja deca su se radovala, jer će tako moći da i ona imaju nešto više nego što su imali do tada – priča o svojim motivima Dušica.
Početak nije lak
– Četiri godine je trajao moj košmar oko sređivanja života u stranoj zemlji. A još veća tragedija desila se kada je moj suprug imao saobraćajni udes i bio u komi mesec dana i šest meseci u bolnici bez dokumenata. Morala sam da tražim advokate, da pričam sa lekarima, nisam znala kud ću pre i odakle da krenem. Kad je izašao iz bolnice i oporavio se uspeli smo da sredimo radne dokumente, da iznajmimo stan, da kupimo auto. Posle četiri godine krenuli smo kući. Pitala sam decu kako doživljavaju naš dolazak posle toliko vremena; ćerka mi je odgovorila kao neko iz komšiluka koji je došao da popije kafu i da se vrati nazad. Ćerka je već napunila 18 godina i završila srednju školu, a sin pri kraju osnovne škole.
Udruženje Duga
– Sinu smo uspeli da napravimo familijarne papire, ćerki nismo, jer je bila punoletna. Upisala se na fakultet u Veneciji preko ambasade. Uspešno je završila kineski jezik. Sad su odrasli ljudi, sredili su svoje živote. Ja sam svoju misiju uspešno izvršila. Ponosim se angažmanom u udruženju Duga. Na početku sam bila samo član, posle godinu dana izabrali su me za sekretara i blagajnika, a sada vodim udruženje kako dolikuje. U Italiju me je iz rodnog zavičaja oterao jedan kožni fudbal – završava za “Vesti” svoju životnu ispovest Dušica Lalić.
