Oveća prostorija u zgradi Sremskomitrovačke kaznionice, 10. septembar 1942. godine.
Za stolom sudije, sa strana tužilac i branilac. Žurba, nered, vika, ništa ne liči na strogi naslov: "Prijeki sud". Suđenja su skoro uvek bila grupna. Ovo je pojedinačno: Zemunci Branislav Jelić, Ivan Fabijanić i Mirko Tepavac kao prvi.
Kratka reč tužioca… Zatražena osuda na smrt razumljiva je i očekivana.
To je, dakle, taj čas.
Neće branioca
Odbijam branioca. On, sremskomitrovački advokat, ipak počinje:
"I Adam i Eva su griješili, pa ipak milostivi Bog…" Sudija ga prekida, on poslovno zatvara tašnu, naklanja se sudu i – odlazi.
"Većanje" ni minut… Odluka: "Tepavac Mirko… osuđuje se na SMRT STRELjANjEM, koja se kazna ima izvesti nakon tri sata, računajući od časa proglašenja presude."
Na kraju presude, potpuno apsurdni završetak: "Optuženi ima pravo da uputi poglavniku molbu za pomilovanje!"
Odbijam da zatražim pomilovanje. U tišini koja tek tada nastupa, sabirajući svu predsmrtnu hrabrost, saopštavam: "Za tri sata streljaćete člana Komunističke partije Jugoslavije i zemunskog Komiteta SKOJ-a."
Žamor, "gledalište" – nekih desetak prisutnih stražara i službenika – uskomeša se, kao da su se tek sada probudili. Žurno mi prilazi mlađi čovek iz sudijine blizine (mislim da se prezivao Iveković): "Šta to govorite, pobogu. Jeste li poludeli. Molba poglavniku za pomilovanje već je upućena!"
Sad mi tek ništa nije jasno.
Umesto streljanja
šest meseci zatvora
Nisam znao da je u to vreme u Sremskoj Mitrovici boravio i moj polubrat Ivan Vener, tada domobranski natporučnik i da je još ranije uputio molbu poglavniku za pomilovanje koju je, na njegovo preklinjanje, potpisalo i nekoliko desetina oficira iz njegove domobranske pukovnije.
Ako je uopšte i moguće objasniti kako je osuda na smrt mogla biti zamenjena kaznom šestomesečnog zatvora, onda je to, pre svega, fakat da pod višenedeljnom isledničkom torturom ništa nisam priznao, upoznat, između ostalog, i sa proverenom zatvoreničkom poukom da i najmanje priznanje samo podstiče nova, još surovija zlostavljanja. "Junačku" izjavu, nakon smrtne presude – da sam član Komunističke partije i zemunskog Komiteta SKOJ-a, koja se po nepisanom partijskom pravilu daje kad za spas više nema nikakve nade – ne bih, razume se, dao da sam znao da je molba poglavniku za pomilovanje bila upućena i, po svemu sudeći, u vreme zasedanja Prekog suda, već uvažena.
Ne bih, makar iz obzira prema bratu Ivici, koga je ovakva moja izjava mogla skupo koštati. I bi, da je ustaška administracija bila urednija. Srećom, nije, jer je on ubrzo prebegao u partizane, što je, uz pomoć njegovih domobranskih kolega, bilo evidentirano kao "zarobljavanje".
Susret s majkom
Krajem decembra ističe rok kada je trebalo da me puste iz zatvora. Očekujem da brat Ivica, kao što su mi javili, dođe po mene… Na dan izlaska, odvode me u upravu zatvora. Dočekuje me, u uniformi domobranskog oficira, ne brat Ivica nego njegov i naš bliski prijatelj, Zemunac, Štipan Lazić. Kaže mi da Ivica nije mogao da dođe, ali ga je zamolio da me odvede u Zemun.
Na putu prema železničkoj stanici, obradovao me je obaveštenjem da je Ivica, pre nekoliko dana, prebegao u partizane. Kaže: "Do Zemuna sam ti ja oružana pratnja, a posle sam vidi šta ćeš."
U roditeljskom domu me sačekuje Mati. Teško je opisati to uzbuđenje…
Mati mi saopštava da me čeka partizanska "veza". Uz sve mere opreza, odlazim na zakazano mesto. Ona me prati do pola puta, proverava da li me neko prati. Nemo se rastajemo, ne okrećem se, znam da ona sada plače.
Na zakazanoj adresi preuzima me Gradski komitet KPJ Zemuna i tog trenutka ponovo prelazim u ilegalu. Saopštavaju mi, precizno, kada i kako će me partizanska pratnja izvesti iz Zemuna.
Partijska veza
Već sutradan, još ne verujući da sam ostao živ i da sam slobodan, srećem u Batajnici sekretara Sreskog komiteta Marka Nikezića, "Cvikeraša", i člana komiteta Šoti Pala, "Andriju". Satima, noćima pričam obojici, zajedno i ponaosob, o danima, kao godinama, koji su protekli.
Tek tu saznajem, zapanjen i naknadno uplašen, da je "Cvikeraš", do svog odlaska iz Zemuna, više nedelja nastavio da boravi u stanu u koji sam ga smestio nekoliko sati pre mog hapšenja, 12. avgusta 1942. godine. Sreća moja – ali i Markova, i ne samo njegova, što niko od uhapšenih, osim mene i mog brata Rade, nije znao za tu adresu.
Neponovljivi tenuci ponosa i sreće.
(Kad sam posle oslobođenja ponovo sreo roditelje, rekli su mi da me je policija tražila kraće vreme posle izlaska iz Zemuna. Da me organizacija nije odmah i sa poverenjem prihvatila, teško da bih sam mogao da se krijem i svakako ne bih ostao živ.)
Ponovo u partizane
Februar 1943. godine. Traži me "Andrija", Šoti Pal, član Sreskog komiteta Zemuna, koji se, kao i ja, nalazio u sremskom selu Karlovčić. Saopštava mi da treba da se pridružim grupi novih sremskih boraca koja upravo kreće u Bosnu, u sastav vojvođanskih udarnih bataljona u Semberiji…
U Semberiji su me rasporedili u Drugi udarni bataljon. Komesar mi je rekao da je prema poslatom spisku samo jasno da sam član Partije i da sam već 1941. godine ratovao u Kosmajskom partizanskom odredu, pa će sa višim štabom rešiti koju dužnost da preuzmem. Rekao sam da nikakvu dužnost, sem boračke, neću da preuzmem, pa čak ni članstvo u Partiji, dok ne stigne i moja karakteristika. Opterećen nedoumicama, hteo sam da ipak i meni nešto bude jasno.
Tako sam nekoliko meseci, odbijajući rukovodilačke dužnosti, ćutke ratovao po Bosni, kao puškomitraaljezac. Zvali su me Beli, kao u Kosmajskom odredu, poštovali su me kao "starog" borca pa, mislim, i zavoleli, kao i ja njih, mada među njima nije bilo nikoga ko bi me od ranije poznavao.
Onda me pozvao komesar brigade Slobodan Bajić i rekao da više neće da čeka tu moju karakteristiku – koja možda neće ni stići jer smo daleko odmakli od Srema – i da se, bez pogovora, odmah uključim u članstvo Partije i, kao prvo, preuzmem dužnost komesara jedne čete. Tako sam u toku naredne godine, jedno za drugim, bio na dužnosti zamenika, pa komesara (i partijski rukovodilac štaba) bataljona, brigade, a pred kraj rata i 36. vojvođanske divizije.
|
Sumnje Pokrajinskog Kad ga je obavestio da treba da krene u Bosnu, Šoti Pal je rekao Tepavcu i ovo:
Zašto je izostala
|
Na prvom susretu posle rata sve su mi objasnili Marko Nikezić i Šoti Pal: "Mislili smo da je bolje da za tobom ne šaljemo nikakvu karakteristiku. Ne bismo smeli da prećutimo rezerve Pokrajinskog komiteta Srbije, a bojali smo se da bi takve rezerve tvoja "vojnička" partija mogla pogrešno da protumači."
