Niševići, mesto u kome se rodio vajar Mile Prerad, nalaze se prilepljeno uz prugu Prijedor-Banjaluka, dva i po kilometra od najbliže železničke stanice Omarske, koja je nešto bliža Prijedoru nego Banjaluci.
Niševići su poslednje naseljeno mesto prijedorske opštine u pravcu Banjaluke. Ranije su bili poznati kao izvor intelektualaca i mesto u kome je 27. jula 1941. buknuo ustanak, a poslednjih tridesetak godina Niševići su poznati i po vajaru koji je svojim bogatim umetničkim radom zadužio ne samo svoje Niševiće već i mnoge gradove širom bivše Jugoslavije i Evrope.
Mile Prerad je odrastao u tipičnoj seoskoj poodici koja se u Potkozarju uz zaposlenje u preduzeću bavi i poljoprivredom kao glavnim zanimanjem. Nemci koji ga poznaju kao vrsnog stvaraoca veoma se iznenade kad vide da njihov vajar ne potiče iz umetničke porodice.
Marko Kraljević u šumi
Međutim, oni koji su Prerada posetili u njegovom rodnom selu brzo se uvere da je on umesto u umetničkoj porodici odrastao u umetničkoj šumi, u kojoj je počeo svoje rezbarenje i od koje je napravio pravu galeriju. Mnogo je toga dok on na ostrvu Rigenu u Baltičkom moru kleše ajkule i druge morske zverke zaraslo u žbunje, ali je umetnik dosta toga od žbunja i oteo.
– Ovaj kameni krst koji je prema nekim procenama star oko 1.800 ili čak i više godina pronašao sam u šumi, a pošto on potiče iz vremena mnogoboštva u kome je vrhovni slovenski bog bio Svevid, isklesao sam njegovu glavu i stavio je na ovaj arheološki izuzetno vredan krst. Bog Svevid je imao oči na tri strane. Danas Svevida nema pa niko i ne vidi da se ovde radi o jednoj izuzetnoj istorijskoj i kulturnoj vrednosti – kaže Prerad prilično razočaran odnosom “današnjeg digitalnog čoveka” prema umetničkim vrednostima.
Zna Mile da sva ona izrezbarena stabla koje je on još kao dete seckao teško mogu da se sačuvaju, ali je prilično revoltiran namernim uništavanjem, a za primer pokazuje stabla s nekim jedva prepoznatljivim ljudskim likovima. Jedno stablo na kome je izrezbaren Marko Kraljević vidno je nagorelo, a pored epskog junaka u žbunje je nemilosrdno “zboksano” i Drvo mira koje je Mile predosećajući rat 1989. radio s decom Niševića. Zajedno s mališanima gajeći nadu da će mir biti sačuvan na drvetu je izrezbario majku s decom. U grmlju pored je i stablo na kojem je izrezbaren bračni par s nošnjama koje su u Potkozarju nošene u o vreme njegovog detinjstva kojeg je proveo kod dede i bake.
– Taj par sam radio kad sam imao deset godina. I to ima neku vrednost jer je malo desetogodišnjaka koji se bave rezbarenjem. Marka Kraljevića sam radio sedamdesetih prošlog veka, a evo vidite oni su tačno pored te meni tako drage skulpture pekli prase. Eto, to je naša praseća kultura kao za sebe prekorno – zaključuje razočarani umetnik.
Hrast od četiri veka
Prerad je teško podneo raspad Jugoslavije, a videvši da se “buket cveća različitih boja” definitivno raspada, svoje emocije ovekovečio je u umetnički nadahnutoj figuri Jugoslavija, koju je predstavio likom krave koju je lešinar počeo da kida od glave. Rebra se već vide, a dole u postolju ispod velikog vimena izgladneli narod koga je krava dobro hranila uzalud čeka kapi mleka. S prednje strane, direktno pored lešinara, umetnik je izrezbario uglađenog gospodina s leptir-mašnom i cilindrom – otmenog “zapadnjaka” naručioca ubijanja “krave muzare”.
Prerad je svoj protest protiv rata i raspada Jugoslavije izražavao i u Nemačkoj u kojoj je već bio poznat umetnik. Takve proteste umetnika organizovao je u više nemačkih gradova, a najveći je bio onaj u Minhenu.
– U nadi da će se katolici i pravoslavci pomiriti, u više evropskih gradova rezbario sam Isusa, a kad sam video da pomirenja nema, svog Isusa sam prepolovio i svakome dao njegovu polovinu. Ako ste svi hrišćani a ne možete zajedno, podelite i Isusa – rezignirano priča Mile.
U znak protesta protiv bele kuge i s verom u budućnost, Prerad je nedavno počeo da radi i gotovo priveo kraju skulpturu po imenu Devica – devojku bez odeće.
– Hoću mlade da podsetim da je žena lepo stvorenje i da se ljudska vrsta jedino s njom može da produži – objašnjava Prerad adolescentima, braći stričevićima Stefanu i Leonardu Dudiću i desetak godina starijem zrelom momku Čedomiru, koji su umetnika posetili s autorom Auslendera Pantelijom Dudićem, koji korene porekla vuče iz ovih krajeva.
Na putu koji prolazi kroz zaseok Prerade i vodi upravcu Bistrice, sela koje pripada banjalučkoj opštini, Prerad nam pokazuje ogromno ugljenisno crno stablo.
– Ovaj hrast koji je u zemlji ležao oko 400 godina iskopali su rudari tu dole između Gradine i Niševića. Ja sam ga otkupio s namerom da ga postavim na točkove i lociram negde ispred neke ustanove ili recimo, na Kozari ispred muzeja, sportskog centra ili hotela. Međutim to je skup poduhvat i tu bi morali da “uskoče” zainteresovani sponzori i nadležni državni faktori – kaže naš domaćin koji bi želeo da svoj zavičaj malo više obogati istorijskim starinama i arheološkim pronalascima.
Mari Ane i baba Cvijeta
Na putu za groblje na kome je Mile nedavno na večni počinak ispratio svoju Mari Ane, na tek nasutom makadamu srećemo Boru Prerada, vajarovog rođaka kojem osim praznog sela smetaju velike vrućine i tvrdi tucani kamen preko kojeg valjak još nije prešao.
Na groblju na kome je Prerad nedavno sahranio suprugu Mari Ane počiva i baba Cvijeta Đujić (1886-1970) koju je umetnik ovekovečio skulpturom ponosne potkozarske majke koju čuva u galeriji na ostrvu Rigenu u Baltičkom moru, ali i skulpturom dobroćudne starice koja sa štapom u ruci sedi i čuva goveda.
Na spomeniku zajedničke grobnice Mile pomilova sliku na kojoj su Mari Ane i on zajedno u nežnom zagrljaju . Tako su proveli ceo život, a želja ove plemenite Nemice bila je da im i večna kuća bude zajednička – u Niševićima. Mile ne reče ništa, ali oči pune suza bile su dovoljno jasne.
– Iako radi u kamenu, srce mu je kao vuna meko – primeti Pantelija Dudić koji je i sam obišao grobove njemu dragih predaka, s kojima je u ovom kraju proveo deo detinjstva.
Poslednje što nam je umetnik pokazao na ovom mestu punom tuge bila su izrezbarena hrastova vrata, njegovo delo, na kapeli pored samog ulaza u groblje. Na vratima je izrezbario pogrbljenog Isusa s velikim drvenim krstom koji nosi.
Rastajemo se ispred groblja. Svi tužni. Mile ostaje sam, najtužniji. Njegov avion za Dortmund je poleteo sutradan iz Banjaluke. U Mendenu su ga dočekali sin i unučad, a na Rigenu u Baltičkom moru umetnički raj s kojim se neće lako rastati.
Imao sreće sa koronom
– Rigen je ostrvo koje je od kopna odvojeno mostom dugim oko tri kilometra i u slučaju potrebe nije ga teško zatvoriti, pa obolelih do sada gotovo nije ni bilo. Tako je i ovde u Niševićima. Naroda je malo, a oni koji dolaze već su cepljeni ili su prošli kontrolu. Narod se i ovde drži propisanih mera. Sa koronom sam do sada imao sreću – kaže Prerad.
“Ambasador” u Evropi
Gradončelnik Prijedora Dalibor Pavlović za Prerada je priredio specijalni prijem, za koji je umetnik rekao da mu znači više od ostalih.
– Ponosni smo što imamo jednog takvog ambasadora u Evropi poput Mileta Prerada. Mnogi ugledni ljudi poštuju njegove radove koji su izloženi na frekventnim mestima u evropskim gradovima – istakao je gradonačelnik Pavlović, a prenosi “Kozarski vjesnik”.
Sve nas je manje
– Nije od nas otišao samo Mile. Odlaze i mladi. Mile nam bar češće dođe, dok mnogi godinama ne dolaze. Evo, u ovoj kući Radeta Prerada, brata Milinog dede, nekada je živelo desetero ljudi a sada je prazna. Unuci Dragan i Milenko žive u Sidneju, u Australiji, a Dado je u Zagrebu. Već više i ne znam kad je Milenko dolazio. Ljudi odlaze,ali i umiru. Nema od sela ništa. Uvek nas je sve manje. Selo izumire – opisuje Boro Prerad stanje u Miletovim Niševićima.
Oličenje dobrote
Umetnik je babu Cvijetu ovekovečio u dve verzije, a kad dođe na groblje u Niševićima uvek sveću pali i na njenom grobu.
– Baba Cvijeta je baba sve dece sveta, a za mene je značajna jer je u mome detinjstvu bila srce od žene. Kad smo zajedno čuvali goveda, ona mi je u “zastrugu” uvek donosila sira i kajmaka, i uvek kad sam s decom išao da igram fudbal čuvala je i moju stoku – ojašnjava umetnik značaj babe Cvijete čiju dobrotu nikada nije zaboravio.
U Nemačkoj kao majku kozaračku, a u Prijedoru kao dobroćudnu staricu koja sa štapom u ruci sedi i čuva goveda.
