U porti Crkve Svetog proroka Jeremije u Vrbovcu kod Smedereva, koja je ujedno i jedna od četiri spomen-kosturnice Srpske pravoslavne crkve u kojima se čuvaju posmrtni ostaci srpskih vojnika poginulih tokom Prvog svetskog rata, povodom 100 godina od upokojenja jednog od najvećih, ali i najintrigantnijih srpskih generala s početka 20. veka, otkrivena je spomen-ploča Pavlu Jurišiću Šturmu.
Pavle Šturm, Lužički Srbin iz Bistrice kod Gerlica u Šleziji, završio je Vojnu akademiju u Vroclavu u Šleskoj i Ratnu akademiju u Nasiju, Francuska. Učestvovao je u Francusko-pruskom ratu, ali je ipak odlučio da svoj život posveti oslobodilačkoj borbi Srba.
Svojoj braći se stavio na raspolaganje tako što je napustio prusku vojsku, odnosno sa rođenim bratom Eugenom preplivao Dunav, a zatim uzeo učešće u čak sedam ratova koje je Srbija vodila: od srpsko-turskih pa sve do Velikog rata koji je počeo 1914. godine.
Vrhunski strateg
Vraćajući se veri svojih pradedova je prešao u pravoslavlje i promenio ime u Pavle Jurišić. Preminuo je 14. januara 1922. u Beogradu, a sahranjen na Novom groblju uz najviše vojne počasti.
Jerej Dušan Popović, starešina crkve Svetog proroka Jeremije, kaže za “Vesti” da je general Šturm bio ne samo prvi dobrovoljac u srpskoj vojsci, već i vojni strateg zahvaljujući kome je srpska vojska 1915. izvojevala jednu od najvećih, a opet najmanje pominjanih pobeda u Prvom svetskom ratu.
– Ustalilo se mišljenje da su prvi dobrovoljcu u srpskoj vojsci bili Rusi. Međutim, to je bio general Šturm. Prema istorijskim podacima, kao mladi oficir kome se smešila briljantna karijera napustio je prusku vojsku da bi stao na stranu svog naroda. U srpsku vojsku primljen je kao dobrovoljac 15. juna 1876. Brzo je napredovao, pa je najpre obavljao dužnost komandanta Šabačko-posavsko-tamnavskog bataljona, a zatim je preuzeo komandu nad bataljonom Prvog dobrovoljačkog puka.
Sveštenik Dušan dodaje da se general Šturm isticao hrabrošću, ali i vrhunskom vojnom taktikom koja je posebno došla do izražaja u trenutku kada je srpska vojska počela da se povlači ka Grčkoj. Reč je o zaboravljenoj epopeji – Vrbovačkoj bici iz oktobra 1915. godine kada je austrougarska vojska započela novu ofanzivu na Srbiju i to sa istoka zemlje.
– Brojno jačem neprijatelju, braneći odstupnicu glavnini snaga, suprotstavili su se 11. i 19. puk Šumadijske divizije Treće armije kojom je komandovao general Pavle Jurišić Šturm. U teškim borbama na Cerjaku i Vrbovačkim kosama, oni su uspeli da zaustave neprijatelja, a 1938. godine njihove kosti su sakupljene i smeštene u ovu crkvu koja je jedna od svega četiri spomen-kosturnice Srpske pravoslavne crkve – kaže sveštenik Dušan Popović koji je 2019. čast tog podviga organizovao “Vrbovački marš” koji je te godine okupio više hiljada poštovalaca slavne srpske istorije.
Kraljev ađutant
General Šturm je, prema rečima našeg sagovornika, uvek znao da pripada srpskom rodu, a presudio je njegov susret sa kraljem Petrom Prvim Karađorđevićem.
– Tokom Francusko-pruskog rata i opsade Meca, odnosno bitke kod Sedana, vojska Otoa fon Bizmarka je zarobila oko 140.000 francuskih vojnika među kojima je bio i Napoleon Treći, ali i naš kralj, u to vreme mladi oficir. Jedan od onih koji su ispitivali našeg kralja bio je upravo mladi oficir pruske vojske, Pavle Šturm i kada je čuo da je reč o Srbinu, omogućio mu je da pobegne, odnosno da prepliva Loaru i dokopa se slobode. To njihovo prijateljstvo je kasnije učvršćeno i general Šturm je tokom celog Prvog rata bio kraljev ađutant u koga je ovaj imao i najviše poverenja.
Starešina hrama Svetog proroka Jeremije iz Vrbovca otkriva da je general Šturm tokom Prvog svetskog rata dobio priliku da se bori protiv još jedne slavne istorijske ličnosti – svog klasića iz vojne akademije, feldmaršala Augusta fon Makenzena.
– Za vreme rata sreli su se u vreme odbrane Beograda kao komandanti suprotstavljenih strana i general Šturm je odneo blistavu pobedu.
Sveštenik Dušan Popović kaže da se general Šturm istakao i tokom borbi na Solunskom frontu, a da je smenjen sa dužnosti komandanta Treće armije tokom užasavajućih borbi za vrh Kajmakčalana.
– Srpska vojska je na ovom delu ratišta imala najteži deo fronta na kome se nalazio i Kajmakčalan. Vojni stratezi su odlično znali da ona vojska koja drži taj vrh dobiće rat i otuda su bitke da se osvoji bile krvave, sa ogromnim brojem žrtava. U prvom naletu srpska vojska je pretrpela velike gubitke i činilo se da je taj vrh neosvojiv. Vrhovna komanda je tada odlučila da zameni generala Šturma, ali objektivno, do prevage je došlo tek uključivanjem četničkog odreda vojvode Vuka koji su odigrali odlučujuću ulogu u ovoj bici.
Zaborav, zabluda i zavist
Briljantni strateg je oktobra 1916. dobio novo, ništa manje izazovno naređenje da u Rusiji pokuša da stabilizuje situaciju sa Dobrovoljačkim korpusom koji su činili Srbi koji su prethodno bili u austrougarskoj vojsci.
– Kada je izvršio taj zadatak, preko Japana se 1917. vratio u Solun i postavljen je na dužnost kancelara Kraljevskih ordena. Taj posao je obavljao sve do novembra 1921, a bio je ključna figura koja je u to vreme slave, u onom delu srpske istorije koji je iznedrio bezbroj junaka, bio najodgovorniji za dodelu najvećih vojnih priznanja. Nedugo pošto se penzionisao je i preminuo. Ispraćen je kao iskreni patriota i dokazani srpski junak.
Sveštenik Dušan ukazuje da je Pavle Jurišić Šturm jedan od najznačajnijih ličnosti iz srpske novije istorije i da je danas nepravedno zapostavljen.
– Tužan sam zbog toga, ali mi Srbi, nažalost, poznati smo po tome što lako zaboravljamo svoje junake. Zapravo, najteža bolest srpskog naroda se može svesti na formulu “3 Z”: zaborav, zabluda i zavist i čini se da se toga nikada nećemo osloboditi. Kroz celu istoriju smo bili u zabludi u vezi sa ideologijama koje smo bezrezervno prihvatali, verovali u osnivanje i čuvanje raznih Jugoslavija, kao što sada slepo verujemo u članstvo u Evropsku uniju. Istovremeno, kod Srba se sve može oprostiti, samo ne nečiji uspeh, kao što se lako odričemo onih koji su ugradili svoje temelje u Srbiju. Treba da se posvetimo pravim vrednostima, a to su Bog, porodica i otadžbina – poručuje otac Dušan Popović.
Učestvovao u sedam ratova
Đeneral Pavle Jurišić Šturm je učestvovao u osam ratova, od kojih sedam na strani Srba.
Prema dostupnim podacima zaslužan je za blistave pobede srpske vojske nad austrougarskom armijom u Cerskoj i Kolubarskoj bici. Prethodno, u Srpsko-turskom ratu 1877-1878. general Pavle Šturm je uspešno komandovao Prvim dobrovoljačkim pukom, potom Krajinskim kombinovanim pukom u borbama kod Bele Palanke i Pirota. U Srpsko-bugarskom ratu 1885. komandovao je Šestim pukom Drinske divizije, u Prvom balkanskom ratu 1912-1913. Drinskom, a u Drugom balkanskom ratu 1913. Dunavskom divizijom.
Od Takovskog krsta do Legije časti
Zbog svoje hrabrosti, ali i blistavih strateških poteza, general Šturm bio je cenjen kod obe srpske dinastije, Karađorđevića i Obrenovića.
Odlikovan je Takovskim krstom s mačevima i srebrnom Medaljom za hrabrost, Ordenom Karađorđeve zvezde, Ordenom Belog orla, ali i savezničkim odlikovanjima među kojima se ističu Orden Italijanske krune, Orden Svetog Đorđa, Orden Belgijske krune, Orden Legije časti i Orden Svetog Mihajla i Svetog Đorđa, a najvredniji orden bio mu je Orden Paulovnia cveća na velikom krstu kojim ga je lično odlikovao japanski car. Takođe je bio nosilac Ordena Gvozdenog krsta, Svetog Leopolda i Ordena Mendžidije, koje su mu dodelile buduće Centralne sile.
Gestapo mu streljao sina
Pavle Jurišić Šturm imao je samo jednog sina kome je dao ime Pavle Jurišić mlađi. Njegov potomak je za vreme Prvog svetskog rata bio major u srpskoj vojsci, a posle aprilskog sloma 1941, pridružio se Jugoslovenskoj vojsci u otadžbini pukovnika Draže Mihailovića. Gestapo ga je uhvatio i streljao. Po priči očevidaca, ponuđeno mu je bilo da bude oslobođen i da nastavi život u kućnom pritvoru, budući da je nemačkog porekla, ali je Pavle mlađi pokazao da “iver ne pada daleko od klade” i taj predlog odbio objasnivši da je on – srpski oficir.
Ubijali decu, žene i starce
U spomen-kosturnici u crkvi u Vrbovcu nalaze lobanje 200 srpskih vojnika stradalih u jednoj od najznačajnijih bitaka Prvog svetskog rata. Najžešće borbe vođene su 18. i 19. oktobra 1915. godine, a prota Dušan Popović ističe da je reč o posmrtnim ostacima ratnika 11. i 19. puka Šumadijske divizije Prvog poziva. Među kostima je i nekoliko dečjih, a prota Popović citira istoričara Ljubomira Maraša, koji je 1995. godine u Vojnoistorijskom arhivu u Beogradu pronašao dokument u kome se navodi da je 1915. godine zbeg žena, dece i staraca iz sela Lipa bio zarobljen kod starog vrbovačkog groblja i da su svi nemilosrdno ubijeni i tu sahranjeni u vojničkim rovovima.
– Kada su 1939. godine iskopavani posmrtni ostaci vojnika, iskopani su i ostaci civila pobijenih u zbegu i položeni zajedno sa vojničkim kostima – napominje paroh.
Oličenje vojskovođe
Državnom ceremenijom, polaganjem venaca i odavanjem počasti, na Novom groblju u Beogradu krajem prošle nedelje obeleženo je 100 godina od smrti generala Pavla Jurišića Šturma i godišnjice smrti generala Živojina Mišića i Petra Bojovića. Ministar vojni i prvi potpredsednik Vlade Srbije, Nebojša Stefanović poručio da je svako od njih “utkao svoj život u temelje otadžbine”.
On je podsetio da su ovi generali svrstani u red najvećih vojskovođa Prvog svetskog rata.
– Duh svakog od njih i danas živi u našim vojnicima. Saki od njih ostavio nam je u amanet da se danas u miru i slobodi borimo da gradimo što snažniju i složniju Srbiju. Isto tako smo im dužni da naša deca i potomci poznaju svoju istoriju. Da znaju i da se ponose što su rođena u zemlji jednog Živojina Mišića, Petra Bojovića i Pavla Jurišića Šturma.
Ministar Stefanović je povodom sto godina od smrti generala Šturma ocenio da je reč o čoveku nesvakidašnje biografije i izuzetnog vojničkog znanja, koji je ostavio poseban trag u srpskoj ratnoj istoriji.
– Najteže i najslavnije godine za našu zemlju proveo je rame uz rame sa srpskim borcima, u rovovima, na Solunskom frontu i gde god je to časna vojna služba zahtevala. Bio je iskreni rodoljub, čija je cela porodica svoje znanje, rad i živote posvetila Srbiji. Istorija je zabeležila njegove izvanredne zasluge, one blistave u Cerskoj i Kolubarskoj bici. Hroničari su zapisali da je u njima pokazao šta znači biti prvi među jednakima i boriti se u stroju sa svojim vojnicima – naglasio je ministar.
