Pred svaki meč stiže čitava armija žandarma, žešće opremljenih i naoružanih nego da su krenuli u rat, zaposeda ulice pokraj stadiona. Nasuprot njih poludrogirana-polupijana rulja, zainteresovana samo da se bije, a između beslemaća i mirotvoraca unezvereni normalni narod koji se gerilski provlači do kuće kroz parkove gde na svakom ćošku tzv. navijači zapišavaju sve što stignu.
Navijački teroristi opasni su gotovo kao njihovi politički pandani. Očas posla ti, ni krivom ni dužnom, pukne tintara, tebi, ili ne daj bože tvom detetu, ženi… Neko tu stoku trpi, jer stoka sa tribine severne i južne uvek je bila zgodna udarna pesnica vlasti.
Odnosno, bolje ih je držati uz sebe i plaćati njihovu varljivu ljubav, po cenu da povremeno nekog izubijaju na smrt, nego ih imati za neprijatelje. Tako mudro rezonuje i ova sadašnja dična vlast, kao i sve prethodne.
Šta, na primer, treba da urade pazarski "torcidaši" pa da se zanavek zatvore kapije stadiona na Jošanici? Malo li je slavljenje kasapa iz Žute kuće, halakanje i mlataranje turskim zastavama usred zemlje Srbije?
Malo je, jašta da je malo, jer Beograd ne bi da se zameri Sulju i Rasimu, a fudbal je tako zgodan ventil da se isprazni osmanlijska omladina. Šta ako malim zelembaćima padne na pamet da se bace na neku novu zanimaciju, da, na primer, počnu da se opasuju eksplozivom?
Neka đece, na tribini su bar na oku…
Ta jedna šaka provokatora, takozvano tvrdo jezgro, samo je prepisala model ponašanja starije braće u crno i crveno-belim bojama: huliganizam zaodeven u takozvani patriotizam. Njihova jedina ideologija je nasilje. Kad nema neprijatelja, pobiju se između sebe.
Zastave i pokliči su tu samo dimna zavesa za iživljavanje i kriminal, uostalom kao i uvek kada dođu vremena u kojima pametni ćute, a fukara progovori.
Dok su Pazarci i Zvezda vodili teške pregovore da li će beogradskim navijačima uopšte biti dozvoljeno da "bodre svoj tim u gostima", pretpostavljam da je jedan Hido Muratović, neumorni humanista, špartao preko Peštera noseći pomoć i ne gledajući koji je nevoljnik koje v(j)ere.
Dok su zakrvavljenih očiju navijačke Balije i Vlasi merkali gde je najzgodnije da jedni drugima puste krv, normalan narod se sklanjao od budala. Zaokupljen svojim brigama, umoran od podele na naše i njihove.
Ko prati stranu Humanitarnog mosta "Vesti", golim okom videće ogroman odziv na apele iz Sandžaka. Srbi pomažu Muslimanima, Muslimani Srbima, sevap je, kažu, niko im osim njih samih pomoći neće.
Ni Veljin autoput preko Peštera, ni Rasim-Suljove turske investicije iz Aladinove lampe, koja se kanda pokvarila od silnog trljanja svih ovih godina.
Kao što fudbalski opijum za beslovesni narod dobro dođe svakoj vlasti u sandžačkom tamnom vilajetu, po cenu da 90 odsto normalnih budu taoci šake kriminalaca, takva naopaka politika vlada i celom Srbijom.
Koliko miliona evra se slupa svake godine na sprečavanje krvoprolića među teroristima koji sebe nazivaju navijačima? Za čije babe zdravlje, koga, aman, više zanimaju te ekipe distrofičara kojima je najveći problem u igri taj što je lopta okrugla i nema dršku?
Partizan ne da titulu, Zvezda čeka titulu, Pazar čeka Evropu, Novi Sad oće svoje novce, a mi normalni čekamo samo jedno: da traktori uđu i preoru ta paraolimpijska poprišta širom države.
Da posejemo krompir, pa da bar nekog gladnog nahranimo. Jer, ovi samo mržnju seju.
