Petostruki prvak Srbije i dvostruki vicešampion Jugoslavije Ljubiša Avramelović preminuo je u nedelju posle kraće bolesti u 64. godini. Popularni Brka bio je primer sportiste kojeg život nije mazio, a koji je živeo časno i do penzije radio u javnom-komunalnom preduzeću.
Trofejni bokser iz Zaječara, reprezentativac i dobnik Zlatne plakete lista Sport za unapređenje sporta i fizičke kulture u SFRJ u papir-muva kategoriji posle sportske karijere, doživeo je, kako je često isticao, “sudbinu boksera”. Živeo je u trošnoj kući, kiriju je jedno vreme plaćao šećerom, radio je časno i pošteno, čistio ulice, a u penziju je otišao pre nekoliko meseci.
– Običan sam čovek. Radio sam tokom života sve i svašta. A boks? To je bilo nekad. Davno bilo pa se zaboravilo. Šesnaest godina sam boksovao. Bez dinara sam radio i kao trener. Kako je vreme prolazilo shvatao sam da me čeka ono što i mnoge boksere. Bilo je onih koji su bili klasa, veliki klupski bokseri. Čim su završili karijeru, svi su ih zapostavili. To se desilo i meni. Ni tada nije baš moglo da se živi od boksa, ali se živelo bolje. Premije su bile mnogo bolje – govorio je svojoevremeno popularni Brka.
Bio je u Rusiji, Ukrajini, Francuskoj, Bugarskoj, Rumuniji. Obišao je celu Jugoslaviju. Ostajao je bez ičega, padao je i ustajao.
Tokom karijere imao je 350 mečeva, od kojih samo 38 poraza i 4 nerešena rezultata. Bruno Hrastinski, koji je od 1971. do 1983. kao savezni trener stvorio plejadu sportista: Zvonka Vujina, Mate Parlova, Marjana Beneša, Miodraga Perunovića, Tadiju i Slobodna Kačara, Asiz Salihua, Acu Rustevskog, Mirka Puzovića, Ljubišu Simića, Fazliju Šaćirovića i druge, hteo je Ljubišu da povede u Moskvu na igre. Ipak, iz Zaječara nisu pustili pa su Olimpijske igre ostale nedosanjan san.
– Na Olimpijske igre 1980. godine nisam otišao jer sam bio reprezentativac koji je boksovao u klubu koji je bio tada niža liga, Timoku iz Zaječara. Hrastinski mi je rekao da moram da dođem u beogradski Radnički ako hoću na igre. Iz Zaječara me nisu puštali, pretila mi je suspenzija i tako sam propustio tu veliku šansu da odem u Moskvu. – objašnjavao je Avramelović.
Šamil Sabirov u Rusiji ima status legende pošto je baš tada osvojio zlatnu medalju. Sa druge strane, iza Ljubiše Avramelovića ostala je porodica, brojne medalje, plakete i častan život.
