Čovekov san odvajkada je bio da se vine u nebesa. Ova želja je mnogima ostala u okviru mašte, ali za Petra Lončara osvajanje nebeskog prostranstva je svakodnevica.
Ovaj Beograđanin (33) u svet padobranstva ušao je kada je oduvao 18 svećica na torti. Od tada pa do danas plavi svod je gledao na svih sedam kontinenata.
Za pilote se kaže da su više u visinama nego što su na kopnu. Ipak, kada se prizemio, za “Vesti” je otkrio ono što mnogima golica maštu, tj. kako se odlučio da postane jedno sa paraglajderom.
– Posle vojnog roka odsluženog u 63. padobranskoj brigadi, gde sam i napravio svoje prve skokove, postao sam zaljubljenik u visine i taj osećaj me je ispunjavao i zadržavao osmeh na mom licu sve do sada. Jednostavno, znao sam da je to ono što želim.
Objasnio je da mu je “metalna ptica” pružila neizmernu radost u životu, ali da bi se pripremio da paraglajderu raširi krila postoje određeni zakoni koji moraju da se ispoštuju.
– Pripreme pred poletanje ne traju duže od 10 minuta ako su zadovoljavajući uslovi, odnosno ako je pilot iskusan. Da bi se došlo to tog nivoa, potrebne su godine. Da bi neko bio sposoban da leti na raznim terenima širom sveta, procenjuje vremenske uslove i poleće uprkos različitim jačinama vetra, potrebno je između tri i pet godina dobrog treninga i redovnog letenja, nadzor instruktora i iskusnijeg pilota. Sve to sam i ja sam prošao.
Navodi da se godine treninga isplate jer let, koji može da traje od samo nekoliko minuta do više sati, otkriva pilotu neke od najlepših darova prirode.
– Pakistan i let na 7.000 metara blizu drugog najvišeg vrha sveta K2 je nezaboravno iskustvo. To je jedno od najlepših mesta preko koega sam preleteo. Bila je privilegija raširiti krila paraglajdera na takvom prostranstvu. Imao sam dovoljno umeća i sreće, pa sam u Pakistanu ostao u vazduhu čak 10 sati, to je ujedno i moj najduži let. Mada, kad zbrojim letenje u više od 60 država i na svih sedam kontinenata, prilično je teško odabrati mesto od koga vam je zastao dah. Svaki deo planete zemlje ima svoju posebnu priču i lepotu.
Otkriva da je najlepše doba dana za krstarenje po nebesima izlazak ili zalazak sunca.
– Tada je vreme najmirnije i svetlost koja obasjava prirodu je prava čarolija. Ljubitelj sam i fotografije tako da se zalasku sunca uvek obradujem jer spojim uživanje u letenju i stvaranje dobrih slika, kojima ovekovečujem te divne trenutke koje imam zadovoljstvo da proživim.
Veli da je nemoguće prepričati osećaj i gledati svet tim očima kad je među obacima. Navodi da svako ko je makar jednom bio u poziciji da slobodno leti zna o kakvom je doživljaju reč i zna da se uglavnom ne zaustavlja na tom putu.
– Za mene paraglajding izaziva osećaj ispunjenosti i slobode, mada ima tu i emocija koje je teško opisati, koja se verovatno ne dešavaju u svakodnevnom životu.
Pošto je “prošpartao” nebom Afrike, Azije, Antarktika, Amerike, Evrope i Australije objašnjava da i dalje ima mesta koje bi voleo da preleti.
– Voleo bih da letim na Tibetu, mada ima toliko prelepih destinacija i terena za paraglajding i teško je odabrati. Nepresušan je izvor lepote oko nas, tako da treba se potruditi i obići što više destinacija, što u mom slučaju znači – leteti i uživati u blagodetima koje nam priroda daje.
Antarktik kao podvig
S više od jedne decenije bogatog iskustva Petar Lončar se susreo i sa nekim od najtežih podviga da bi se dočepao određenog komadića neba.
– U svojoj karijeri imam dosta uspeha, svetski rekord kao i nacionalni, prvi sam čovek koji je leteo na svim kontinentima i ako me pitate, opet bih izabrao isti život. Antarktik je, mogu reći, bio moj najteži podvig jer kad se spremate za nešto, a znate da mnogo toga ne zavisi samo od vas ili vaše spremnosti, onda je to i najteže za vas. U ovom slučaju sam imao samo 10 odsto šanse za let na ledenom kontinentu, pa su vreme i klimatski uslovi su imali najznačajniju ulogu. Ali, eto, posrećilo mi se da napravim dva kratka leta. Tako sam time sebi pre svega dokazao da nema teškoća koje se ne mogu rešiti ili prevazići.
Letelica u rancu
Većina zna da je osvajanje nebesa skup hobi. Ipak, Petar objašnjava da je paraglajding i dalje najpristupačniji vid letenja koji ne zahteva motor, gorivo i poseban transport do terena za letenje, kao što je na primer potrebno za vazduhoplovno jedriličarstvo, opštu avijaciju i slično. Treba imati u vidu da je paraglajding letelica koja staje u ranac i teška je dvadesetak kilograma.
Baze na Žabljaku i Durmitoru
Petar Lončar je rođen u Beogradu 1986. godine. Završio je tehničku školu i odmah nakon toga počeo je da se bavi letačkim sportovima, paraglajdingom i padobranstvom. Padobranstvom je počeo da se bavi sa 18 godina u 63. padobranskoj brigadi. Petar Lončar je i pilot paraglajdera, član Aerokluba Jat i jedan od sportista Vazduhoplovnog saveza Srbije. Sa zadovoljstvom ističe da je prvi Srbin koji se profesionalno bavi akro paraglajdingom. Prvo akrobatsko letenje je imao 2007. godine, a ujedno je i prvi Srbin koji je preleteo Himalaje. Prvi je sportista iz Srbije koji je leteo na visini od 6.800 metara bez maske s kiseonikom. Petar je vlasnik nacionalnog rekorda u najdužem paraglajding letu od čak devet sati, sa timskim kolegom Vesom drži svetski rekord u sinhronizovanim infiniti lupinzima (181), i ima više od 70 bazičnih skokova. Iako je često na nebu, Petar ipak može da se sretne na Žabljaku i na Durmitoru tokom cele letnje sezone gde sa znatiželjnim ljudima, željnim avanture, leti u tandemu.
