Nije bilo lako Milanu Stankoviću da nam objasni svoju genezu. A perfektno priča srpski! Da krenemo od korena.
– Moji su iz Tomašica kod Prijedora, Republika Srpska. Dakle, Republika Srpska, to naglasite – odlučan je Milan koji je, na neki način, Slovenac?!
– Moji su se doselili u Velenje, rođen sam u Slovenj Gradecu, ali smo se preselili u Maribor kada sam imao dve-tri godine.
Sada su neke stvari jasnije. Selidba je kanalisala dalji život.
Pored nas je dama koja se zagonetno smeška. Milanova supruga Adisa.
– Moji su od Šabotića, poreklom iz Bijelog Polja. Eto, sa Milanom sam se upoznala tokom jedne sedeljke i tako je krenuo naš zajednički život koji su oplemenili sinovi Filip (7) i Alen (3).
Stankovići su u jednom momentu doneli odluku da napuste Sloveniju. Mariborčani obično odlaze u Grac, ali njih su putevi gospodnji usmerili ka Beču.
– Mogli smo u Grac, ali smo namerno hteli u udaljeniji grad da ne bi mogli svaki čas da odemo do Maribora. Ako smo već odlučili da se preselimo onda je u obzir dolazio samo udaljeniji grad i tako smo se 2017. obreli na obalama Dunava – jasan je Milan.
On radi kao varilac dok je Adisa komercijalista. Uzeli su slobodne dane kako bi bili uz Filipa, polaznika kampa Crvene zvezde.
– Dogovorili smo se da prvom detetu ime dam ja, a drugom Adisa ime uz uslov da se bračnom partneru svidi predlog. Tako smo došli do Filipa i Alena.
Filip je u Beču počeo da trenira fudbal. Bio je član Pehtorsdorfa, ali ne dugo. Ponosni otac prepričava događaj:
– Dečaci iz tog malog kluba održali su lekciju vršnjacima iz slavne Admire. Filip je briljirao na poziciji desnog krila i odmah su nas kontaktirali predstavnici Admire. Naravno da nam je bilo drago, ali nismo žurili. Čuo sam dosta pozitivnih priča, video uslove, razgovarao sa trenerima imao sam dobar predosećaj i tako je Filip postao član Admire.
Vragolasti mališan odlazi i dolazi i nije baš voljan da priča. Tata Milan nema nikakvu barijeru.
– Za kamp smo saznali u Admiri gde smo se upoznali sa Sašom Uroševićem jednim od organizatora kampa Crvene zvezde za koju inače navijam. Sve nam je predočio pa smo se brzo odlučili da upišemo Filipa.
Adisa na čitavu situaciju gleda iz drugog ugla:
– Meni je prioritet da se bavi sportom. Nije mi toliko važna grana. Da li je to fudbal, košarka, tenis… Samo da ima neku zabavu i obavezu. A Filip obožava fudbal pa je to i za nas olakšavajuća okolnost. Od malih nogu je šutirao loptu i moglo se naslutiti da će trenirati fudbal.
Do Medlinga, gde su tereni Admire, porodica Stanković prebaci se za desetak minuta. I tako dva puta nedeljno. Piju kafu, druže se sa ostalim roditeljima, jer ima dosta naše dece, dok se ne odradi 90 minuta treninga.
– U Admiri se trude da što češće igraju utakmice i učestvuju na turnirima kako bi sagledali potencijal dečaka – upoznaje nas Milan sa sistemom rada – Važno je i da ne igraju samo u Beču već širom Austrije.
Dresovi 10 idola
Filip stalno trčkara i ne stižemo da ga pitam ima li idola, ali umesto njega odgovara otac Milan.
– Ima ih 10! Ni sam više ne znam koje sam sve dresove kupovao – jada se Milan. – Ipak, mislim da mu je najdraži Nejmar.
Poliglote
Filip je za 2,5 godina u vrtiću odlično savladao Nemački, ali Milan i Adisa pokušavaju da ga nauče da perfektno govori i srpski.
– Razume skoro sve, ali se teško služi jezikom. Bolje mu ide slovenački što je i prirodno ako se zna da je tamo rođen. Supruga i ja miksujemo sve jezike, a povremeno dođu iz Slovenije i naši roditelji – kaže Milan.
Podnošljiva članarina
Kada deca treniraju neki sport uvek se postavlja pitane cene.
– U Admiri plaćamo 125 evra za pola godine i smatramo da je to sasvim korektna cifra. Deca imaju redovne treninge, odlične terene i infrastrukturu, opremu… Trener je Austrijanac koji je maksimalno posvećen radu, ali i deci – zadovoljan je Milan.
