Okosnicu kapitalnog dela publiciste, pukovnika Iva Matovića, monografije posvećene generalu Arsu Jovanoviću, predstavlja pitanje zašto je, kako i gde, po čijem naređenju 1948. godine likvidiran ratni i poratni načelnik Vrhovnog štaba jugoslovenskih partizanskih snaga, odnosno Generalštaba Jugoslovenske narodne armije, prvi vojni starešina do vrhovnog komandanta Josipa Broza Tita.
Po zvaničnoj verziji, da podsetimo, on je ubijen na graničnoj jugoslovenko-rumunskoj međi u blizini Vršca, u avgustu 1948. godine, pri pokušaju da zajedno sa generalom Brankom Petričevićem i pukovnikom Vladom Dapčevićem prebegne u Rumuniju. Oni su, navodno, u mrkloj, kišovitoj noći naleteli na mrtvu stražu pogranične milicije, koja je zapucala bez upozorenja.
Poginuo je general Jovanović i jedan meštaninm, vodič grupe, a Petričević i Dapčević su se povukli. Petričević se vratio u Beograd, predao se i ispričao šta se desilo, a koji dan kasnije je uhapšen i Dapčević, koji je pokušao da se domogne Subotice i tu negde nekako prebegne.
Na suđenju koje je usledilo tek u junu 1950. godine, i Petričević i Dapčević su saglasno ponovili ovu verziju, baš kao i nekoliko svedoka, s tim što je bilo razlike, što ističe i Ivo Matović u svojoj knjizi, oko toga iz kojeg oružja je pucano na njih i koliko je metaka ispaljeno. I Dapčević i Petričević su osuđeni na po 20 godina robije i nikada ni kasnije nisu porekli ono što su ispričali na sudu. Vlado Dapčević je čak više od pola veka kasnije, februara 1999. godine, u jednom intervjuu kazao da ne odustaje ni od jednog slova.
Sumnjajući u tu priču, Ivo Matović je nakon dugogodišnjeg svestranog istraživanja, intervjuisanja mnogih koji bi nešto mogli znati ili su tvrdili da znaju, od najistaknutijih rukovodilaca onoga vremena i saboraca Arsa Jovanovića, pored ostalih, i Aleksandra Rankovića, Milovana Đilasa, Koče Popovića, Peka Dapčevića, pa do običnih ljudi, oficira i podoficira, milicionera, graničara i njihovih pretpostavljenih, došao do čak 29 različitih verzija likvidacije Arsa Jovanovića. U svim tim pričama se ponavlja da to nije moglo da se učini bez znanja i saglasnosti čelnog čoveka, Josipa Broza Tita, a kao izvođači se najčešće spominju Svetislav – Ćećo Stefanović, zamenik tadašnjeg jugoslovenskog ministra unutrašnjih poslova Aleksandra Rankovića i general Jefto Šašić, načelnik Uprave KOS-a, svemoćne vojne kontraobaveštajne službe.
Kad sam jednom, po objavljivanju knjige, upitao Iva Matovića, koja je od svih tih silnih verzija likvidacije Arsa Jovanovića najbliža istini, slegao je ramenima i kazao da posle svega nije siguran šta je od toga istina, a šta plod mašte ili pokušaja pranja i popravljanja sopstvenih biografija, pokušaj prikrivanja sopstvenih grehova i prebacivanja krivice na druge. U samoj knjizi je, međutim, bio određeniji i nedvosmisleno utvrdio da je Arso Jovanović sa životne pozornice uklonjen po naređenju i želji njegovog vrhovnog komandanta Tita.
Ivo Matović najpre citira javno postavljena pitanja istoričara, profesora Branka Petranovića: “Je li Arso Jovanović jedini proklet da o njemu treba zauvek zaćutati? Koje su to sile koje strepe od grobova svojih protivnika? Zar je grobna tišina nad njegovim “slučajem” plodotvornija od raščišćavanja drame čoveka kojega su razapinjale bure stare vere i otpora dojučerašnjih prvosveštenika istovetne religije?
A onda dodaje:
“Šest godina mi je trebalo da, brižljivo tragajući za istinom, shvatim kako je istoričar Petranović, uz sve najave desetina ljudi koji su tvrdili da će mi sigurno pomoći da dođem do istine o životnom kraju generala Jovanovića, bio, u krajnjem, u pravu. Uz traganja za relevantnom građom, pre svega u Vojnoistorijskom institutu u Beogradu, a onda u dokumentima iz arhiva od Moskve do Vašingtona i od Rima do Londona, čitao sam izvore i sretao ljude koji su mi nudili, ili bar nagoveštavali pomoć u rasvetljavanju “slučaja” te značajne ličnosti. Tako sam došao do 29 verzija njegovog životnog kraja, pa shvativši da nijedna nije utemeljena na činjenicama kojima se, bez potvrde u dokumentu, može bezrezervno verovati, stekao sam nedosmislen utisak: da je, nesporno po nalogu Josipa Broza Tita, likvidiran u organizaciji čoveka od njegovog najvećeg poverenja (odnosi se na Jefta Šašića, prim. B. S). To nije, uostalom, bila ni prva ni poslednja žrtva njegove žudnje za samovlašćem, a u političkim likvidacijama stvarnih ili izmišljenih protivnika smo se, hvala Bogu, odavno izveštili na ovim prostorima, u čemu su ruski i jugoslovenski komunisti mogli barjak nositi, vešto se koristeći iskustvima Ohrane i Specijalne policije, Čeke i Ozne…”
Budućim istoričarima i istraživačima, tako, ostaje zadatak da nastave na temeljima onoga do čega je došao Ivo Matović, da pre svega otkriju gde počivaju zemni ostaci generala Arsa Jovanovića, a potom će verovatno ostati lakši deo posla: da se stvarno utvrdi kako je i gde likvidiran, da li je tačna zvanična verzija da je ubijen na granici pri pokušaju ilegalnog prelaska i bekstva u Rumuniju, ili neka od sijaset nezvaničnih tvrdnji da je on likvidiran negde u Beogradu i na granicu prema Rumuniji mu je odnet samo leš. Ili je, pak, sve bilo nameštaljka u kojoj je on bio glavna i jedina meta.
Dukljan Vukotić
Po jednoj od nebrojenih verzija, Arso Jovanović, Branko Petričević i Vlado Dapčević su bili naumili da se tenkom prebace preko rumunske granice, a vozilo je trebalo da im obezbedi pukovnik Dukljan Vukotić, Arsom kum, komšija i plemenik iz Pipera, u tom času načelnik Tenkovskog učilišta u Vršcu. Plan je, međutim, promenjen jer se Vukotić tih dana nalazio na odmoru u Crnoj Gori, odnosno u svojoj tazbini u Kolašinu.
Kad je Petričević nakon hapšenja otkrio i taj deo plana, oficiri Udbe i KOS-a su banuli u Kolašin, našli Vukotića i kazali mu šta se desilo sa njegovim kumom. On rekao da mu je veoma žao kuma i da se on, bez obzira na sve, ne može i neće odreći tog kumstva. Naravno, Vukotić je odmah uhapšen, a u zatvoru se, ni kriv ni dužan, našao i njegov tast Mileta Simonović. Tast je ipak posle nekoliko meseci oslobođen, a Vukotić se, ni nakon sedam godina teške robije nije odrekao kuma i kumstva.
