Uprkos svemu što mu se desilo, svim pritiscima i pretnjama, Ivo Matović se nije uplašio niti odrekao svoje namere da napiše knjigu o generalu Arsu Jovanoviću, jednoj od prvih i najgromovitijih žrtava Informbiroa, ratnom i poratnom načelniku Vrhovnog štaba, odnosno Generalštaba JNA, čije je ime od pogibije 1948. godine bukvalno bilo zabranjeno i spomenuti, a kamoli se baviti istraživanjem njegove sudbine.
– Godinu-dve sam mirovao, a onda nastavio da, u još strožoj ilegali, istražujem lik i delo ovog mog glasovitog plemenika, naročito sijaset verzija o njegovom tragičnom životnom kraju. To se ipak nije moglo sakriti, niti je promaklo oku i uvu zaduženih da motre na svaki moj korak, iako sam gledao da razgovaram samo sa ljudima od poverenja, onima u koje sam bio siguran da me neće odati. Shvatio sam to kada mi je novi načelnik u ustanovi, umni general Nikola – Nikica Pejnović, jednog dana u poverenju, onako u četiri oka, tihim glasom rekao: oni gore sve znaju, nastavi, ali pametno!
I nastavio sam, jer niti sam mogao niti želeo da se odreknem toga što sam osećao kao veliki dug i obavezu prema ovom znamenitom čoveku, svakako jednom od najznamenitijih Pipera novijeg vremena – dug sa korenima koji sežu do mog detinjstva i rane mladosti.
Posle velike trinaestojulske ustaničke plime 1941. godine, u kojoj je, izuzev nekih utvrđenih gradova, za samo nekoliko dana oslobođena gotovo sva Crna Gora, usledila je kontraofanziva i krvava okupatorska odmazda, jer se Musolini i moćna italijanska imperija nisu mogli pomiriti sa činjenicom da je šačica golorukih crnogorskih “ribela”, više srcem nego oružjem, rasterala njihovu moćnu i, verovali su, nepobedivu armadu. Počelo je pustošenje i paljenje sela, pogotovo u krajevima koji su predstavljali ustaničke centre i oslonce.
Tako je, pored ostalog, već u avgustu 1941. usledilo žestoko bombardovanje Radovča, golometne visoravni iznad Pipera, posne ali slobodne pustopoljine na kojoj je tada i zadugo kasnije bio smešten glavni štab crnogorskih partizanskih oružanih snaga. Tog paklenog dana na Radovču se zatekao i Ivan Radojev Matović, tada dečak od nepunih osam godina.
– Dok su se italijanske savoje (marka aviona) rojile iznad Radovča, sejale bombe i bljuvale vatru iz mitraljeza – često se sećao Ivo Matović svog prvog susreta sa Arsom Jovanovićem – svi smo nekud bezglavo bežali i pokušavali naći kakav zaklon na golometiji. Mene je u jednom trenutku sustigao krakati dugajlija, zgrabio me za vrat i gurnuo pored povećeg kamena, koji je usamljen štrčao na poljani, a onda se i on bacio preko mene. U blizini je odjeknula strašna detonacija i gotovo nas zagrnula suvom zemljom i oblucima.
Kad se sve stišalo i avioni udaljili, dugajlija je ustao, stresao zemlju i prašinu i bez reči požurio ka kući u kojoj je bio smešten glavni štab. Tada sam samo zapazio da je ovaj mladi čovek, nekako preozbiljan za svoje doba, tada je imao samo 35 godina, u oficirskoj uniformi bez oznaka, a tek kasnije mi je otac objasnio ko je on, da mi je život spasao Arso Radivojev Jovanović, “komandant svih partizana u Crnoj Gori”.
Ponovo sam ga sreo u martu 1945. godine, tada u generalskoj uniformi, kada je došao da obiđe domove dvojice znamenitih poginulih saboraca i plemenika, takođe generala, Ivana Milutinovića i Vlada Ćetkovića, pošto je prethodno obišao i nagledao se stravičnih prizora u do temelja razorenoj Podgorici.
Tada je svratio i u našu ubogu školu. Videlo se koliko je ganut svim što je dotle video i doživeo. Pošto je nas, uglavnom u ratu prerasle đake, zatekao za kazanom, odnosno na nekom ubogom obroku, učitelj i seoski odbornik koji ga je dopratio navalili su na njega, da se i on posluži porcijom čorbuljaka i parčetom žutog kukuruznog hleba. Imao sam utisak da je, kad je nakon upornog ubeđivanja i nutkanja pristao, to učinio više iz nekog obzira, da nas ne uvredi onako jadne, izgladnele i mršave, uglavnom u crnini za nekim od najbližih koji su poginuli u ratu. Uz to, video je i dobro znao da hrane ima premnogo da se umre, a premalo da se živi.
Tri i po godine kasnije, 19. avgusta 1948, na Preobraženije, Piperima okupljenim kod izvora Brojalovica, zvanično je saopšteno da je Arso Jovanović, njihov najslavnijni izdanak novijeg doba, general, načelnik Geneneralštaba Jugoslovenske narodne armije “poginuo na granici prema Rumuniji pri pokušaju bjekstva iz zemlje, i to kao posljednja konjokradica…”
– Da, tačno tako je rečeno, “kao posljednja konjokradica”, i strogo podvučeno da ga niko više ne sme žaliti ni spominjati (Piperima je ovu vest saopštio i baš ovu formulaciju izgovorio tadašnji “gospodar Crne Gore” Blažo Jovanović, koji je tri decenije kasnije Ivu Matoviću sa bolesničkog uzglavlja objasnio da je tako kazao da bi svoje plemenike Pipere sačuvao od opake Udbe, napomena B. S). Naravno, oni koji su se oglušili o tu naredbu, ili makar u po glasa izrazili sumnju u to da je Arso izdajnik, uglavnom su završavali na Golom otoku, odnosno u tamnicama za “prevaspitavanje” neposlušnih i zaljubljenih u Rusiju – sećao se tih mučnih vremena Ivo Matović.
Počasti od Staljina
Arso Jovanović je sa životne scene uklonjen u 42. godini – piše Ivo Matović – u najvećoj intelektualnoj i fizičkoj snazi, u samo predvečerje događaja u kojima je, narodu i njegovoj armiji, bio najpotrebniji. Za dokazane zasluge bio je odlikovan najprestižnijim domaćim priznanjima i, kao jedini saveznički vojskovođa, ordenom Kutuzova i Suvorova najvišeg stepena, a na večni počinak, po naređenju generalisimusa Staljina, ispraćen je iz stava mirno od pet miliona vojnika Sovjetskog Saveza raspoređenih od Sahalina do Berlina, što je bila privilegija samo najslavnijih i najzaslužnijih za pobedu nad silama mraka i neslobode, pravih narodnih izabranika…
