Posle nekoliko godina provedenih na mestu slobodnog reportera u listu “Narodna armija” usledilo je napredovanje Iva Matovića do stolice urednika političke rubrike, na kojoj je zamenio sjajnog novinara, pukovnika Vasa Cerovića.
– Bio je to deo plana podmlađivanja redakcije – kaže Matović – odnosno uredničkog sastava, na čemu je posebno insistirao tada čelni čovjek, general-major Mišo Radulović (on je takođe bio ratni kadar, u Narodnooslobodilačkoj borbi je bio čelnik jedne od vojvođanskih udarnih divizija, a u “Narodnoj armiji” direktor, dok je glavni i odgovorni urednik bio poznati novinar, pukovnik Meho Tockić, koji će kasnije biti i glavni i odgovorni urednik “Komunista”, napomena B. S).
Godine 1971. prekomandovan sam iz “Narodne armije” u Vojno-izdavački zavod. Dobio sam dužnost urednika u redakciji “Savremena vojna misao” – edicija “Naši pisci”, gde sam, pod rukovodstvom pukovnika Gvozdena Vukovića, zajedno sa kapetanom, dr Nikolom Popovićem i potpukovnikom, profesorom Borom Pejčinovićem, pripremao za štampu desetine rukopisa koji su, svi do jednog, kasnije objavljeni kao knjige.
Sve su to uglavnom bili sadržaji iz NOR-a i ratne veštine, a iz niza poznatih autora spomenuću, recimo, generale Petra Tomca, Zlatka Rendulića, Peka Dapčevića…
Prekomanda iz “Narodne armije” i odvajanje od novina i novinarstva, nije mi, ipak, lako pala, bez obzira na zanimljivost posla kojim sam se bavio u Vojno-izdavačkom zavodu i nekako sam predosećao da sve to ipak nije bilo slučajno i po nekoj posebnoj potrebi službe. Moje sumnje su se ubrzo i potvrdile: saznao sam da je na moju prekomandu prvenstveno uticalo saznanje jednog oficira KOS-a (vojne kontraobaveštajne službe, napomena B. S) u Političkoj upravi Saveznog sekretarijata za narodnu odbranu.
Ne želim ni ime da mu spomenem, bio je pukovnik po činu, a rodom Slavonac. Taj je otkrio da ja tajno pripremam materijal o životnom putu i sudbini general-pukovnika Arsa R. Jovanovića, ratnog i poratnog načelnika Vrhovnog štaba Narodnooslobodilačke vojske, odnosno Generalštaba Jugoslovenske narodne armije, tragičnoj ličnosti i mučeniku, jednoj od prvih žrtava Rezolucije Informbiroa.
U pitanju je moj zavičajac, Piper, predratni đeneralštabni kapetan prve klase, nesumnjivo veoma zaslužna ličnost iz istorije NOR-a i prvih posleratnih godina, ali je zbog njegove nikad do kraja rasvetljene pogibije u oluji i zlovaktu Informbiroa bio strogo zabranjena tema, baš kao što je u tom trenutku bio strogo zabranjen i jedan od mojih glavnih sagovornika i svedoka u priči o Arsu Jovanoviću, Aleksandar Ranković – Marko.
Obojica su u najtežim i ratnim i prvim poratnim godinama Revolucije bili najbliži i ponajodaniji saradnici Josipa Broza Tita, a onda i jedan i drugi, u različitim periodima i pod sasvim različitim okolnostima, pali u njegovu nemilost: Jovanović je zbog toga i glavu izgubio, a Ranković do kraja života izopšten, uklonjen iz javnog života i okružen tvrdim bedemom ćutanja.
Kakav sam greh napravio i čime sam zaradio prekomandu, odnosno udaljenje iz novina i novinarstva, definitivno sam uvideo kad su mi na vrata banuli vojni bezbjednjaci i oduzeli mi ceo prikupljeni materijal za priču o Arsu Jovanoviću, a meni je potom, sasvim otvoreno i bez uvijanja zvanično saopšteno da ću ići dalje u prekomandu, u graničnu jedinicu u Berovu, na krajnjem jugu Makedonije, odnosno da je zapečaćeno i moje dalje napredovanje u službi – da su dve potpukovničke zvezdice na ramenu moj krajnji domet i plafon u napredovanju.
Bili su to verovatno najteži dani u životu Iva Matovića, sunovrat u kojem su za tren srušeni svi njegovi i životni, porodični i profesionalni snovi i planovi – znao je da odlazak iz Beograda, iz centra zbivanja, znači kraj svih iluzija, znači da će morati da pobode pero u bunjak i oprosti se od profesije kojoj se posvetio svim bićem, da će do kraja vojne službe tavoriti u zaleđu života, na periferiji, bez izgleda da ostvari svoje velike životne i profesionalne planove, koje je kovao u Beogradu sa sasvim realnim izgledima da ih i ostvari.
Na svu njegovu veliku sreću, našli su se ipak oni koji su imali petlje i smeli da stanu u njegovu odbranu, koji su umeli da cene njegov minuli rad i zasluge, njegovu odanost i predanost poslu, da razumeju njegovu novinarsku, publicističku pa i ljudsku radoznalost i istinoljubivost od koje ne može biti štete ni za vojsku ni za državu.
– Spasli su me i u Vojno-izdavačkom zavodu zadržali tadašnji neposredni starešina, časni Slobodan Brajović i dva tada veoma uticajna general-pukovnika, Mirko Jovanović i Mlađo Marin, ljudi koji su svojevremeno, izgleda, takođe imali neke neprečišćene račune sa KOS-om, koji su očigledno jedva dočekali da te račune i dugove prebiju i suprotstave se silobatnosti i neprikosnovenosti te službe.
Zahvaljujući tim ljudima, ostao sam u Beogradu, na istoj dužnosti u Vojno-izdavačkom zavodu, s tim što mi je, uprkos svemu, još jednom zvanično ponovljeno da ne mogu očekivati napredovanje dalje od čina potpukovnika. I to je, međutim, vremenom ispalo drugačije i ni taj naum onih koji su mi radili o glavi nije se ostvario.
Visoka odličja
Ivo Matović je za svoj predani rad i revnost u službi dobio desetak visokih državnih odlikovanja i priznanja, od kojih je najviše voleo i cenio Orden rada sa zlatnim vencem i Orden za vojne zasluge na ogrlici.
Dobio je, pored ostalog, i četiri zapažena inostrana odličja, medalje od stranih državnika, velikih, poznatih boraca za mir i blagostanje u svetu, sa kojima se, kao novinar i urednik “Narodne armije” sretao u različitim prilikama, na samitima lidera nesvrstanih zemalja ili prateći, kao izveštač lista, predsednika Jugoslavije Josipa Broza Tita na putovanjima mira, kako su tada nazivane te dugotrajne Titove misije po Africi i Aziji. Pored već spomenute medalje etiopskog cara Hajla Selasija, na grudima Iva Matovića su zasijala i slična odličja egipatskog predsednika Gamala Abdela Nasera, predsednika Indije Džavaharlala Nehrua i ruskog predsednika Vladimira Putina.
Predsmrtna ispovest pukovnika Iva Matovića (6): SPASIO MI JE ŽIVOT NA RADOVČU
