Kad sam sa odličnim uspehom i najboljim ocenama ipak završio završio Vojnu akademiju, sećao se dalje Ivo Matović, raspoređen sam u garnizon Virovitica, blizu graničnog fronta na Dravi.
Tu ću, kao komandir protivtenkovske jedinice našeg puka (imali smo dva protivtenkovska topa kalibra 57 mm i četiri bazuke kalibra 88 mm) doživeti surovo vatreno krštenje.
– Bila je to jesen 1955, kišovita i hladna. Vreme mađarske pobune koju su Rusi tenkovima surovo slamali, izbijajući na Dravu tik ispred nas, a narod i pobunjenici su u panici bežali pravo na nas, na naše rovove, koje smo morali nanovo kopati u smrzloj i raskvašenoj zemlji. Tako smo mesecima, mi i naši graničari, u ledenim blatnim rovovima, na ledu i snegu, pod neprestanim udarcima surovih panonskih vetrova, dočekivali mađarski narod, izbeglice i vojsku, uplašene, upaničene, ostale bez igde ičega.
Imali smo vrlo malo goriva i strogu zabranu da sečemo drveće i pokušamo da se spasimo od zime. Iako su lugari i šumari revnosno čuvali šumu i redovno prijavljivali svaki prekršaj zabrane, nije bilo druge, sekli smo, rizikujući oštre kazne, ali nas je srčano branio naš duševni komandant, poznati lički ustanik, tada potpukovnik, Mile Trbović, a na našoj strani je bezrezervno bio i komandant naše divizije sa sedištem u Bjelovaru, general Opsenica, takođe Ličanin.
Nakon golgote na Dravi sam prekomandovan, prvo za komandira voda, pa potom za komandira čete u Pešadijskom nastavnom centru u Puli. Iako je i tu bilo velikih napora, jer se regrutski sastav menjao svaka tri meseca, bila je to prava banja u odnosu na muke koje smo pretrpeli na Dravi.
Ivo Matović će potom godinu dana kao načelnik vojničkog kluba biti i na stalnoj vezi kao novinar dopisnik vojničkih novina “Za domovinu”, lista Zagrebačke i Ljubljanske armijske oblasti, a sredinom 1960. postaće i urednik tog lista čije je sedište bilo u Zagrebu. Bilo je to svakako značajno iskustvo, ostvarivao se njegov san da se i profesionalno počne baviti novinarstvom, onako kako se još kao pitomac Vojne akademije dogovorio sa pukovnikom Mirkom Kalezićem, tada direktorom “Narodne armije”.
– U Beograd sam prekomandovan po naređenju generala Rada Hamovića, dotad komandanta Pete armije, čija je komanda bila u Zagrebu. On je tada postavljen za novog načelnika Generalštaba JNA. Kako je redovno čitao list koji sam uređivao i svoja, uglavnom pozitivna zapažanja o sadržaju priloga, obavezno je dostavljao redakciji, što je, nesumnjivo, bila glavna preporuka za moju prekomandu u Beograd.
U prestonicu Jugoslavije sam stigao 1961. godine, baš u vreme održavanja Prvog samita nesvrstanih zemalja, gde sam se tada, po zadatku redakcije “Narodne armije”, prateći pukovnika Vasa Cerovića, treću ličnosti u listu, pored ostalih, sreo i sa etiopskim carem Hajlem Selasijem, koji se oduševio mojom hitrinom i profesionalnošću u izradi i uručenju albuma fotografija sa njegovog dočeka na aerodromu Batajnica, pa mi je tom prilikom poklonio zlatnik sa njegovim likom.
Kasnije, boraveći u Adis Abebi, prestonici Etiopije, po istom zadatku za list “Narodna armija”, dobio sam i njegovu Zlatnu medalju za vojne zasluge jer ga je na naš prvi susret u Beogradu podsetio njegov lični sekretar, zaboravio sam mu ime, bio je poručnik po činu. Da je bilo prilike, zamolio bih tada etiopskog suverena za još jednu medalju, ili barem za zlatnik, i za mog druga, fotoreportera, kapetana Dušana Radašinovića, Banijca, borca NOR-a, koji mi je omogućio i brzinu i profesionalnost pri onom prvom susretu sa Selasijem u Beogradu, kad sam zahvaljujući Dušanu zadobio njegovu carsku naklonost, ali se ni ovde, nažalost, carska nije mogla preporeći.
U “Narodnoj armiji” sam odmah postavljen na najprestižniju i najatraktivniju novinarsku dužnost: slobodni reporter, koju je dotad, sa najvećim uspehom, obavljao iskusni novinar, pukovnik Slobodan Brajović, predratni student prava, a u NOR-u komesar proleterskog bataljona u diviziji Save Kovačevića, do čega se u redakciji veoma držalo i zbog čega su ga svi posebno cenili.
To je bila veoma čitana, pa i u drugoj centralnoj, civilnoj štampi citirana rubrika “Ljudi naše Armije”. Tu smo objavljivali priče o narodnim herojima, ratnim komandantima i kuririma, neustrašivim borcima i njihovim podvizima i žrtvovanju, ali i o uzornim vojnicima i starešinama u miru i njihovim podvizima, njihovim zaslužnim majkama i očevima. Bilo je tu, dakle, i priča o civilima, zaslužnicima, svima onima koji su se na neki način istakli, bilo u borbi za slobodu, bilo kasnije pri obnovi i izgradnji zemlje.
Imao sam privilegiju da pišem u svakom drugom broju, a bivalo je i češće, što je opet prvenstveno zavisilo od mene i moje agilnosti. To što sam dobijao pohvale pa i novčane nagrade, verujem da je dokaz da sam taj posao dobro obavljao.
A u potrazi za temama i junacima mojih priča, stizao sam s kraja na kraj Jugoslavije, pišući reportaže, koje je, moram to posebno da istaknem, uvek ilustrovao poznati grafičar Đorđe Gorbunov, sin belogardejca izbeglog u Srbiju posle Oktobarske revolucije.
Dozvola za ženidba
Mladi potporučnik Ivan Matović se za vreme službovanja u Virovitici, uprkos svim poteškoćama i naporima, zagledao u lepu meštanku, poštansku činovnicu Anu Šenberger. I njoj se dopao kršni i stasiti Crnogorac u oficirskoj uniformi, pa je planula obostrana ljubav, koja je 1. juna 1957. godine krunisana brakom.
– Bilo je to vreme kad je oficiru za ženidbu bilo neophodno pismeno odobrenje nadležnog organa koji se bavio pitanjima vojne bezbednosti i političke stabilnosti i čistote u armiji – sećao se Ivo Matović.
Na svu sreću, tu nije bilo problema, brzo sam iz komande puka dobio takvu saglasnost, jer je, po svoj prilici, uz konsultaciju i sa civilnim organima bezbednosti grada Virovitice, utvrđeno da se porodica moje izabranice dobro držala u Drugom svetskom ratu, što je bilo najvažnije i presudno. Tako smo se odmah venčali i uskoro dobili sina Igora.
SUTRA: Predsmrtna ispovest pukovnika Iva Matovića (5): POKUŠALI DA MI UZMU PERO
