Ivo Matović je sahranjen na Novom bežanijskom groblju, uz sve počasti koje pripadaju vojniku njegovog ranga, ispraćen od nebrojenih prijatelja koje je stekao za 86 godina života i neumornog, predanog stvaralačkog rada, od kolega i saradnika, prvenstveno onih iz “Narodne armije”, “Fronta” i drugih vojnih glasila nastalih na temeljima i tradicijama tih novina, kao i onih sa kojima je sarađivao u vojnim izdavačkim kućama koje je vodio.
Na komemoraciji u Domu vojske od njega su se oprostili general Vidosav Kovačević u ime SUBNOR-a Srbije i profesor dr Mile Bjelajac, direktor Instituta za noviju istoriju, a u ime novinara toplom i nadahnutom besedom je sve prisutne dirnula Dragana Marković, glavni i odgovorni urednik lista “Odbrana”.
– On nas je učio pisanju – kazala je između ostalog Markovićeva – dao nam slobodu da raširimo krila, i isto tako prihvatao odgovornost za naše mladalačke neposlušnosti. Od njega smo naučili da je mera naše slobode kvalitet urađenog posla, da je opšta kultura i informisanost preduslov za novinarstvo… U ratove devedesetih ušli smo pod okriljem iskusnog oficira i urednika, strogog, ali pravednog. Njegova lična harizma bojila je život i rad u redakcijama “Narodne armije” i nešto kasnije “Vojske”. A u to vreme u redakciji se živelo i radilo. Ispod svakog našeg teksta svojeručno bi ispisivao poučan komentar. Poučan, šta treba dopuniti, pozitivan “nosi redaktorki Miloranki da čita”, ili poguban “piši ovo ispočetka”…
– Pre desetak godina mi je jedne večeri zazvonio telefon. Pukovnik Matović mi je s druge strane žice saopštio da pravi spisak za svoju sahranu, pa me pozvao da proveri da li ću doći i reći koju reč. To je tako ličilo na njega, da ništa ne prepušta slučaju. Zato sam danas tu pred vama i govorim. Putuj, pukovniče Ivo Matoviću… Tebe će uvek imati ko da se seća i da o tebi piše.
Iako nije izgledalo da će životni brod Iva Matovića tako brzo i iznenadno uploviti u potonju luku, Dragana Marković se na zaista neobičan način oprostila od njega i u septembarskom broju časopisa “Odbrana”. U uvodniku je opisala kako je početkom devedesetih godina prošlog veka, kad je prvi put krenula u Moskvu na službeni put, pozvao na razgovor pukovnik Ivo Matović, tadašnji glavni i odgovorni urednik “Vojske”, i kako je, pored službenih, uredničkih uputstava i pouka, zamolio da i lično za njega uradi nešto.
– Tražio je da, kada se nađem na Crvenom trgu, zastanem na centru, pogledam u nebo i izgovorim: “Majko Rusijo, pukovnik Ivo Matović te pozdravlja.”
Naravno, ispunila mu je želju.
– Mnogo godina kasnije – piše Markovićeva – našla sam se u Rjazanju, s idejom da napišem reportažu o ruskom Specnazu (specijalne vojne snage, napomena B. S), čiji se garnizon i školski centar tu nalaze. Poslednjeg dana mog boravka ispred hotela u kome sam bila smeštena zaustavilo se vojno vozilo.
“Čeka vas komandant garnizona”, saopštio je uzdržano vojnik. Sve što je usledilo bilo je deo uobičajenog novinarskog rada. Razgovor je trajao prilično dugo. Kad je završen, pukovnik me je poveo ka izlazu, zastao, otvorio jedna bočna vrata u hodniku i rekao:”Izvolite.” Posle samo par koraka našla sam se na sceni. Ispred pozornice, u sali, sedelo je stotinak kursista VDV (vazdušno-desantne vojske). Maskirna uniforma, ispod nje plavo-bela majica. Svi visoki, plavi, odabrani. Pukovnik me je predstavio kao vojnog novinara iz Srbije, zamolio da se obratim publici, a onda da prisustvujem kratkom umetničkom programu koji je priređen za tu priliku. Nakon nekoliko sekundi razmišljanja, odlučila sam da ispričam priču o pukovniku Matoviću. Kad sam je izgovorila salom se prolomio zvuk naglog ustajanja, skoro u taktu, s rukom podignutom u pozdrav usledilo je gromoglasno: “Tri puta ura za pukovnika Matovića!” Vratila sam se u Beograd. Pukovnik Ivo Matović odavno već nije bio glavni i odgovorni urednik. Posetila sam ga i ispričala događaj iz Rjazanja. Ćutao je dugo, a u toj tišini par kapi našlo je svoj put brazdom bore niz uvek strogo lice.
A general Radovan Radinović, opraštajući se od svog najboljeg i najprisnijeg prijatelja u kapeli na Bežanijskom groblju, ispričao je kako su se jednom davno Ivo i on dogovorili da onaj ko nadživi održi onom drugom oproštajno slovo.
– Ne kažem da mi se žuri na onaj svet, ali žalim i žaliću što će oni koji mene budu ovako pratili, pre svega moji najmiliji, biti uskraćeni za jednu umnu i toplu besedu, kakvu je samo Ivo Matović umeo da nakiti. A što se tiče našeg prijateljstva, uveren sam da je ono bilo više plod njegove unutrašnje, ljudske potrebe da bude druželjubiv i darežljiv, istinoljubiv i nesebičan prema drugima, ne očekujući ništa zauzvrat, nego što sam to ja, svojim delima prema njemu, zaslužio. Dobročinstvo i darežljivost su bile odrednice njega kao čoveka. Od njega se moglo naučiti šta znači biti čovek u svakom i punom smislu te reči i ja kao njegov večni prijatelj mogao sam mogao sam svakome reći u lice: “Ako ne znaš šta je pošteno, pitaj Iva Matovića!”
Bogata zaostavština
Kao publicista, Ivo Matović je objavio sedam knjiga. Njegovo svakako najznačajnije, kapitalno delo je knjiga “Vojskovođa sa oreolom mučenika”, monografija o životnom putu generala Arse Jovanovića. Istražujući i prikupljajući podatake o tragičnoj sudbini ovog oficira, Matović je sagledao i životni put još stotinak njegovih kolega koji su kao i on nosili oficirsku uniformu bivše jugoslovenske Kraljevske vojske i koji su se, kao i Jovanović, jula 1941. godine, kao rodoljubi i antifašisti, opredelili za Narodnooslobodilačku vojsku, stekli visoke činove u toku Narodnooslobodilačke borbe i vršili visoke vojne i političke dužnosti. Pored ostalog, bili su komandanti čak 43 divizije i obavljali najviše dužnosti u Generalštabu NOVJ, odnosno JNA. Pored Jovanovića, najistaknutiji među njima su Rade Hamović, Mihajlo Apostoleski, Božo Lazarević, Rajko Tanasković… Ivo Matović je i o njima napisao zanimljivu knjigu za koju je dobio i prvu, tek ustanovljenu nagradu Fondacije “Dragojlo Dudić”.
Matović je objavio i pet knjiga, životopisa narodnih heroja i revolucionara: Save Kovačevića, Ive Lole Ribara, Ivana Milutinovića, Vlada Ćetkovića i Vladimira Perića Valtera. Uz sve to, objavio je pet obimnih i veoma dokumentovanih feljtona, od kojih je posebno dragocen onaj o našim ljudima u Španskom nacionalno-oslobodilačkom ratu 1936-1939.
