Dve trećine redakcije je stalno bili na terenu – sećao se dalje Ivo Matović, tadašnji glavni urednik “Narodne armije” – na bojištima, doslovno širom cele zemlje, pokrivajući mesta gde je ginula vojska za odbranu otadžbine i zaštitu vlastitih života.
Gledali smo istini u oči i o tome na stranama “Narodne armije” ostavili svedočenja, koja niko ko piše o građanskom ratu na dobrom delu prostora SFRJ, o rasulu i surovim previranjima u vremenu 1990-1993. godine, neće moći da zaobiđe i zanemari.
Tu će, dakako, naći i primere naših zabluda, nedoslednosti, grešaka, kakav je bio i taj prokleti i kontroverzni rat u celini, ali je nepobitno da je “Narodna armija” bila sa Vojskom kojoj je služila sve do 20. maja 1992. kada sam, usred rata u Bosni, dobio naređenje od Vrhovne komande da ugasim “Narodnu armiju”, shodno vojno-političkoj situaciji, a za potrebe Vojske Srbije i Crne Gore da formiram novi magazin.
I taj zadatak smo izvršili i dobili list “Vojska”, a ja sam odatle ubrzo prekomandovan za direktora Vojnog i novinskog centra, koji je objedinio štampu, izdavaštvo i, u okviru njega, izdavanje vojno-stručne literature, kao i desetak vojno-stručnih časopisa. Centru su dodate i dve vojne štamparije, u Beogradu i Splitu. Ovu drugu su nam ubrzo otele ustaše, a bila je najmodernije opremljena i velikog kapaciteta.
VINC je bio i ostao velika novinsko-izdavačka i štamparska kuća sa oko 1.000 zaposlenih, gde su po mladosti, stručnosti i poletu prednjačili novinari “Vojske”, koju su oni brižljivo popunjavali, ispisivali i savremeno opremali, pa je ubrzo i zamenili magazinom “Odbrana”, koji već dvadesetak godina, utemeljen na najboljim tradicijama našeg vojnog novinarstva, služi interesima Vojske Srbije i čini čast srpskom novinarstvu, baš kao što su mu čast svojevremeno činili i “Narodna armija” i “Front”, pokrenuti 1945. godine, listovi u kojima sam sarađivao, na ovaj ili onaj način, od 1961. do njihovog poslednjeg dana zapaženog i odgovornog delovanja na javnoj sceni.
U penziju sam, sa punim starosnim i radnim stažom (šezdeset godina života i pune četiri decenije radnog staža) otišao za Dan moje Jugoslovenske narodne armije, 22. decembra 1993. godine, zadovoljan životom i ljudima koji su me nasledili u Vojnom i novinskom centru.
Posebno zadovoljan što sam u izrazito zlom i tragičnom vremenu sačuvao porodicu pa i svoje zdravlje, zadovoljan sa dostignutim činom, sa odlikovanjima i drugim priznanjima za svoj, uz svu skromnost, verujem uspešan rad, svestan da sam kao novinar mogao najuspešnije obavljati zadatke u JNA, gde sam u činove majora i pukovnika unapređen bez polaganja obaveznog ispita iz teorije i prakse života oružane sile. Nuđena su mi i generalska radna mesta, za rukovođenje političko-pravnim sektorom, prvo u Skopskoj pa potom i u Sarajevskoj vojnoj oblasti, ali sam, iz porodičnih razloga i ljubavi prema novinarstvu i publicistici, odbijao te ponude.
Za kraj radnog veka vojni vrh me predvidio za čin generala, odnosno da u penziju odem sa tim činom. Za to mi je, pored svih službenih ocena “naročito se ističe”, preporuka bila i peta (generalska) platna grupa. Iako su mi sve to službeno saopštili generali Ljubo Domazetović, zamjenik načelnika Generalštaba, i Risto Matović, glavni kadrovik JNA, rat je bio brži i učinio je svoje i taj čin nikad nijesam dobio. Meni je ipak bilo najvažnije što sam osećao, bio siguran da sam se kao ličnost potvrdio i ostvario.
Otišao sam, dakle, u penziju i, uprkos svemu lepom što sam postigao i doživeo, otišao sam i do poslednjeg daha ću ostati duboko nesrećan zbog raspada Jugoslavije, velike zemlje i moje otadžbine, posebno stoga što nas je taj raspad koštao hiljada života, naročito mojih saboraca oficira i mladih vojnika, zbog kojih su majke trajno ubradile crne marame, sestre ostale bezbratnice, očevi bez naslednika.
A bili su hrabre patriote, naivni i nedužni mladi ljudi, upućeni da brane domovinu, a oni su izginuli bez ikakve krivice, da bi oni koji su ih poslali na put bez povratka, na strašnu ljudsku klanicu, danas likovali i prizivali nove ratove, pripremajući za cvet mladosti nova razbojišta, prizivajući smrt.
Posebno osuđujem one mračne strane sile koje su planski i zločinački rasparčale Jugoslaviju, one koju su nas gurnule u krvavi rat, oslonjeni na zlikovačke i krvožedne izvođače radova iz svih naših nacionalnih sredina, ohrabrenih i ojačanih i ćutanjem i nečinjenjem snaga rodoljublja i antifašizma.
Kada o tome danas često razmišljam, pred očima mi ožive slike ponite pre četvrt vijeka sa razbojišta u Vukovaru i Sarajavu, gde se gazilo po leševima, ili iz Ptuja gde su “mirni i civilizovani Slovenci” benzinom polivali nevine mladiće, vojnike JNA, pa ih dušmanski spaljivali, na veselje krvožedne svetine…
Tako je to bilo, tako je ostalo upamćeno i sa tim slikama odlazim u neki bolji život – rezignirano je zaključio svoju predsmrtnu ispovest pukovnik Ivan – Ivo Matović, koji je na kraju svom sinu i unucima ostavio amanet da u svakoj životnoj situaciji ostanu časni i uspravni, čestiti i besporočni, vredni, ugledni i odgovorni ljudiu, uzorne patriote i dobri domaćini dostojni porodičnih tradicija, jer će to, kako je naglasio, biti i svojevrsni zapis o njegovom trajanju u jednom burnom vremenu.
– Uveren da ćete ostati verni ovom amanetu – dodao je na kraju – ja ću mirno otići na svoju sjajnu zvezdu koju ste mi odabrali kada smo jednom šetali našom livadicom na Novom Beogradu, pored Bulevara slavnog kosmonauta i nebeskog putnika Jurija Gagarina…
Posveta
Svoje najznačajnije delo, knjigu o Arsu Jovanoviću, Ivo Matović je posvetio svojim unicima Stefanu i Luki, sa – kako veli – iskrenom željom da nikada ne dožive vreme i prilike slične onima u kojima je glavni junak ove – za pamćenje i nauk napisane – priče žrtvovan bez suda i suđenja i, uz prisustvo vlasti, oteran iz života. On dodaje da i posveta, baš kao i cela knjiga, počivaju na tvrdom uverenju da takvog pasjeg vremena, u kome su se događali surovi progoni i likvidacije neistomišljenika, sa Golim otokom kao paradigmom najvećeg zločina 20. veka – nije bilo u novijoj istoriji naroda ovog podneblja.
SUTRA: Predsmrtna ispovest pukovnika Iva Matovića (14): BIO JE MERA LjUDSKOSTI I POŠTENjA
