U priči o generalu Arsu Jovanoviću i njegovoj tragičnoj sudbini, posebno poglavlje predstavlja upravo taj njegov boravak u Sovjetskom Savezu i školovanje u akademiji Vorošilov u vreme kad je počelo zatezanje užeta između Moskve i Beograda, jer koreni onoga što će se sa njim desiti mjesec dana po povratku u Jugoslaviju, izgleda, sežu baš do tog vremena.
U toj grupi istaknutih ratnih komandanata i visokih političkih i vojnih starešina došlo je do raskola koji je kulminirao dotle da je Puniša Perović, Predstavnik CK KPJ u Moskvi sa posebnim ovlašćenjima, po prilici po direktnom naređenju Milovana Đilasa, tada najmoćnije i najuticajnije političke ličnosti do Tita, početkom januara 1948. godine sazvao hitan sastanak partijske ćelije vorošilovaca da raščisti taj sukob.
Ivo Matović je došao do tog iscrpnog, dugo pažljivo skrivanog izveštaja Puniše Perovića “o stanju u partijskoj grupi generala akademije Vorošilov, a posebno o slučaju Peka Dapčevića”, upućenog Centralnom komitetu KPJ 12. januara 1948. godine.
Peku Dapčeviću, proslavljenom i opevanom vojskovođi iz Narodnooslobodilačke borbe, ovde sekretaru partijske ćelije, na dušu je stavljeno da prednjači u širenju nervoze i stvaranju atmosfere “nepoverenja, zavisti, netrpeljivosti, hvalisanja, ogovaranja…”
– Svi vorošilovci, kojima se na drugoj godini školovanja pridružio i šef Vojne misije (u Moskvi) general Branko Poljanac, otvoreno su govorili i podjednako oštro osuđivali ponašanje generala Dapčevića – piše Ivo Matović, oslanjajući se na pomenuti izveštaj Puniše Perovića, naročito njegov “nekorektni, netolerantan i potcenjivački, a ponajviše prepotentni stav” prema Arsu, koji je vukao korene iz NOR-a, kad je načelnika VSS (Arsa Jovanovića, napomena B. S.) smatrao nekompetentnim pa ga, u komunikacijama zaobilazio, a ovde ga, po S. Uroševiću, “crtao najcrnjim bojama, kao da želi da ga unizi, da mu podvali”.
– Peko je prizano – veli Matović citirajući dalje Punišu Perovića – da ne misli dobro o Arsu, da smatra da ne može dati veliku korist našoj armiji, da ga ne trpi, smatra ga lukavim i tvrdoglavim i da s njim ne može biti nikad dobar drug i prijatelj…
Matović dalje naglašava da Puniša Perović u svom izveštaju ističe da o Arsu drugovi imaju dobro mišljenje, isto tako i ljudi iz Akademije, te da među Pekom i Arsom “postoji duboka netrpeljivost, u čijoj osnovi stoji stav druga Dapčevića”.
“Taj stav, po mom mišljenju – piše Puniša Perović – nije samo prema Arsu nego i prema drugim oficirima bivše jugoslovenske vojske. Utvrdio sam s njim u razgovoru, da slično mišljenje koje ima o Arsi ima i o Terziću i Apostolskom. Drug Dapčević tvrdi da on takav stav ima samo prema njima trojici, da njih ne trpi, ali čini mi se da tu ima i nešto više…”
Po rečima Iva Matovića, o greškama Peka Dapčevića u Moskvi govorkalo se gotovo dve godine, ali sa dosta opreza i suzdržanosti, pa i straha, naročito kako se približavao kraj školovanja i rok za povratak u domovinu, jer je upravo Peko bio zadužen da piše karakteristike i daje ocene o ostalima, od kojih će, kako je glasno isticao, zavisiti ko će dobiti kakav položaj u Armiji.
– Zbog navedenih i drugih grešaka – piše Ivo Matović – Puniša Perović je na osnovu svojih ovlašćenja smenio Peka Dapčevića sa dužnosti partijskog sekretara, a na njegovo mesto, na predlog ambasadora Vlada Popovića, do konačne odluke CK KPJ, imenovao Radovana Vukanovića, što će Beograd ubrzo potvrditi…
Ostaje velika zagonetka šta se sve zbivalo po povratku u Beograd, šta je i kakve je izveštaje ko kome podnosio. Izvesno je da je Arso Jovanović, iako je postavljen za komandanta Više vojne akademije, ubrzo pod, najblaže rečeno, kontroverznim okolnostima uklonjen sa životne pozornice, uprkos onim pohvalama i pozitivnim ocenama iz Moskve koje je o njemu izrekao čovek od poverenja Partije, Puniša Perović.
Peko Dapčević je, pak, uprkos toj partijskoj kazni i ne baš pohvalnoj biografiji iz Moskve, koja je, izgleda, bila i znatno ružnija i kompromitantnija od onoga što je utvrdio i saopštio Puniša Perović, postavljen za glavnog inspektora u Jugoslovenskoj armiji i ostao u sedlu, iako su mu dva brata, dva istaknuta borca u Narodnooslobodilačkoj vojsci i nosioca Spomenice 1941. godine, pukovnik Vlado Dapčević, ratni komesar artiljerije pri Vrhovnom štabu i pukovnik Milutin Dapčević, ratni komandant divizije u Makedoniji, završili i odležali dugogodišnje robije na Golom otoku.
SUTRA:Predsmrtna ispovest pukovnika Iva Matovića (11): Zašto Srbija ćuti o NOB
