Proslavljenom fudbaleru Sarajeva i nekadašnjem članu reprezentacije Jugoslavije Predragu Pašiću preti opasnost da bude izbačen iz stana. Vlasništvo nad stanom u kome nekadašnji kapiten Sarajeva godinama živi sa suprugom je sporno i odavno je predmet na sudu.
Pašić ima 61 godinu, rođen je u gradu na Miljacki. Ponikao je u sarajevskom bordo dresu. U njemu je igrao deceniju u periodu od 1975. do 1985. U poslednjoj sezoni igranja za Sarajevo bio je kapiten ekipe koja je osvojila drugu šampionsku titulu u klupskoj istoriji, a on proglašen za najboljeg igrača sezone u tada jednoj od najjačih liga Evrope. Potom je nastupao dve godine za Štutgart, a karijeru je završio 1988. u Minhenu 1860. Igrao je za reprezentaciju Jugoslavije u periodu od 1981. do 1985. godine i upisao 10 nastupa. Bio je član ekipe koja je doživela debakl na SP u Španiji 1982. Tadašnji selektor Miljan Miljanić obećavao mu je mesto u startnoj postavi, ali na tri utakmice šampionata nije bio ni među rezervama. Povremeno je bio u sastavu reprezentacije kod selektora Todora Veselinovića, ali na EP u Francusku 1984. nije putovao. Definitivan razlaz s državnim timom je nastao 1985. zbog sukoba sa selektorom Milošem Milutinovićem, koji ga nije uvrstio u startnu postavu za utakmicu novinarske selekcije protiv selektora.
– Kad me deca jednog dana budu pitala šta sam uradio u fudbalu, mogu da kažem bio sam državna rezerva – govorio je tada razočarani Pašić.
Za odličnog levokrilnog napadača, sjajne tehnike, govorili su da je novi Dragan Džajić. Upravo je Džajić želeo po svaku cenu da lucidnog driblera dovede na Marakanu, međutim, Pašić je ostao u Sarajevu, a odluka je bila politička.
– Nisu mi se ispunili dečački snovi. Kao klinac, skupljao sam Džajićeve sličice, znao svaki njegov potez, trudio sam se da ga imitiram koliko je to bilo moguće. U svakom slučaju, Džaja je uticao na moj stil igre. Tako mi je indirektno pomogao da postanem vrhunski igrač, s identitetom.
Tadašnji gradonačelnik Sarajeva Ante Sučić je sprečio taj transfer.
– Dugo nisam znao da je direktiva bila takva i da je uprava Sarajeva morala da sluša gradonačelnika Sarajeva. Uprava Sarajeva je za ostanak kapitena morala da ispuni i njegove uslove, pa je to bio transfer najveći u istoriji kluba. Veći i od ugovora koji je imao Safet Sušić. Za ostanak je dobio automobil, 200.000 tadašnjih nemačkih maraka i stan zbog koga se sada vodi spor.
Jedan je od malobrojnih Srba koji su u vreme rata ostali da žive u Sarajevu. U to teško vreme otvorio je školu fudbala Bubamara u kojoj se okupljao veliki broj dece svih nacionalnosti i religija. Otvaranje škole smatra svojim životnim delom značajnijim od fudbalske karijere. Polaznike škole učio je filozofiji jedinstva i timskog rada kroz sport. Na taj način je želeo da zaštiti decu ratnih dešavanja i ponovo im vrati osmehe.
– Prvog dana, na upis je došlo 300 dece. Bio sam vrlo iznenađen, ali sam shvatio da je fudbal i, generalno, sport vrlo moćan. Tokom rata deca su dolazila da treniraju svakog dana i bila su vrlo srećna. Oko nas smo čuli granate, snajperiste, a neki od roditelja te dece bili su pripadnici zaraćenih vojski. Zbog moći fudbala, uspeli smo svi da igramo zajedno, na jednom mestu. Nije čak bilo tenzija na terenu. Deca nisu razumela mržnju. Njihov stav bio je da su svi isti.
U međuvremenu, škola je zatvorena zbog spora oko vlasništva nad terenima na kojima je sada trening centar FK Sarajevo.
