Najbolji teniser sveta Novak Đoković i njegova fondacija, organizovali su panel “Putem šampiona”, na temu pružanje pomoći roditeljima budućih sportista kroz programe edukacije i šire podrške.
Pored Novaka Đokovića, na panelu su govornici bili i Željko Obradović, trener Partizana i najtrofejniji stručnjak u istoriji evropske košarke, kao i Sonja Vasić, naša proslavljena košarkašica.
Novak, Željko i Sonja su podelili mnoga svoja znanja i iskustva koja će sigurno biti od velike pomoći mnogim mladim sportistima i njihovim roditeljima.
Sonja Vasić je pričala koliko je bitna uloga roditelja i porodice, da podrže ambicije svog deteta, ali da ne zaborave da su na prvom mestu roditelji i da cena može da bude skupa, ukoliko roditelji forsiraju decu iznad granica njihovih mogućnosti i zahvalila je svojoj porodici što je uvek imala podršku svoje porodice.
Željko Obradović je upitan o važnosti roditeljskog vaspitanja i kako postaviti autoritet različitim karakterima.
– Uvek se krene od toga šta je autoritet. Ja sam kao mlad trener početnik, kada sam seo na klupu Partizana pre 30 godina, razmišljao šta bi bilo autoritet. To sam rekao igračima tada i sada, vi uvek morata da se ponašate da ste igrači Partizana, tako morate uvek da da razmišljate. Dolaženje i kašnjenje na trening, odlazak na spavanje na vreme… Ali, autoritet je nešto drugo, jer je kada sam postao trener, nisam spavao, svaku vežbu koju sam postavio, morao sam da imam objašnjenje. Jedini autoritet u koji verujem je autoritet znanja. Sve se svodi na to da omogućite svima isti tretman i da očekujete isto i sa njihove strane. Timski sport je drugačiji od kolektivnog i uvek sam se trudio da taj autoritet znanja bude glavni – rekao je Obradović.
Novak je takođe dao svoje mišljenje o autoritetima i koliko je to uticalo na njegovu karijeru i otkrio je da sin Stefan svakodnevno želi da igra tenis, kao i da on nije želeo da ga uopšte primorava da se bavi tenisom ukoliko on to ne želi.
– Uloga roditelja, u zavisnosti od siutacije u porodici, jedan može duže da bude uz sportistu. Kod mene je to bio otac, dok je majka održavala kuću i porodicu, kako to majke znaju. Velika požrtvovanost i predanost mojih roditelja i njihov timski rad, jer nisu mogli da budu oboje na treningu ili oboje kući, bilo je presudno, jer roditelji su naši prvi mentori. Mi sa 7-8 godina nemamo pojma šta je karijera, bavimo se nekim sportom jer smo se zaljubili u njega, udarimo lopticu, to nas ispunjava i želimo da budemo tu. Ja kao mlad roditelj, kući, iako ljudi misle da to radim, da insistiram da Stefan igra tenis, to se ne dešava, rekao sam da ukoliko želi da se bavi, imaće moju podršku. To je upravo dešava, on svaki dan igra tenis, hoće sa mnom, sa grupicom, sa trenerom. Ja se ceo život bavim tenisom, imam klub, pa on ima mogućnosti. Ali ne želim da on oseća da je primoran, već da prepoznam kolika je njegova želja i da je ispunim. Pričali smo Željko i ja koliko je društvo danas i moderne tehnologije uticalo na to da deca budu skoncentrisani na telefon, nema telefona, u tom smislu su roditelji bitni – rekao je Đoković.
Sonja Vasić ističe da je ravnopravnost između ženskih i muških sportista nikad veća i da je u tome pomoglo i moderno doba.
– Ranije smo imali Jasnu Šekarić od poznatih sportiskinja, danas je roditeljima ostavljena veća mogućnost ako žele da im dete bude kao Ivana Španović ili neka druga naša poznata sportistkinja, tako da to je jedna od boljih stvari novih tehnologija i modernog doba.
– Uvek tražim psihološki profil za sve igrače koje dovodimo, tu se polazi od toga zbog čega se neko bavi sportom, kako reaguju na kritiku, na provokaciju, sve stoji u psihološkom profilu i ja mogu da znam u svakom momentu šta od koga mogu da očekujem. Deca uvek treba da se bave sportom kojim žele, niko ne treba da ih primorava na određeni sport. Dete samo treba da izabere, ali neuporedivo je bolje da se bavi sportom, nego da se bavi u stanu uređajima koji su im dostupni.
Novak o svojoj mentalnoj snazi:
– Moja lična mentalna snaga i sposobnost da se izborim sa nekim trenucima, procentualno sam imao sreće da prevagnem u tim momentima i to mi je dalo neku reputaciju, ali ne mogu da izdvojim jednu stvar da kažem da je to faktor, to je kombinacija više aspekata koji utiču na mentalni sklop jednog mladog čoveka. Naravno da postoje neke genetske predispozicije, ali mislim da se to prenaglašava, meni je to opravdanje “ako želiš nešto da uradiš, pronaći ćeš način, ako ne, pronaći ćeš izgovor.” Ja sam sa 7 godina imao jasan cilj da budem najbolji na svetu, imao sam sreću da budem okružen ljudima oko mene koji su verovali u mene. Moj otac posebno, on je vrlo mudro postupio i išao je do ljudi koji su bili najstručniji da ih pita za mišljenje, Jelenu Genčić i Nikole Pilića, ja sam imao sreću da odem do njih do 12. godine.
– Jelena Genčić je trenirala Moniku Seleš, trenirala Gorana Ivaniševića, za mene jedan od najvećih trenera u tom uzrastu do 14 godina i rekla je ja većeg talenta nisam videla od Monike Seleš. To je za mog oca bila dovljna validacija i onda je sa tim ograničenim sredstvima kopao koliko je mogao. Sada kroz ovaj centar, sa Viktorom koji je naš glavni trener, i on i ja se sada snalazimo u ulozi u kojoj je sada Željko i osluškujemo i gledamo koliko postoji manje predanosti nego u naše vreme kod mladih sportista. I mentalne vizije i jasnoće vizije šta želiš u životu. Pričamo o teniserima i teniserkama koji imaju i 18-19, moraš da znaš kuda ideš, da napraviš plan. Prosto i priprema mora da postoji. To je za nas izazov, u jednu ruku je i prednost jer donosiš za svoj život najvažnije odluke, ili pobediš ili izgubiš na terenu, sam si svoj najveći saveznik. Sa druge strane u ekipi može neko da te podigne i rastereti, ako nemaš trenera i roditelje koji se bave time, roditelji nekad imaju “preča posla” da zarade novac, da se dete bavi tim sportom, ja sve to razumem… ali jednostavno i otac i majka i dete moraju da odluče šta žele i sa čim raspolažu da se to ostvari – poručio je Đoković.
Željko Obradović je dao svoje mišljenje o tome koliko je bitno da roditelji prepoznaju ko je pravi trener za mladog sportistu.
– Mi živimo neko vreme koje nije isto kao ranije vreme, roditelji imaju neku frustraciju koju žele da ispolje kroz svoje dete. Ja kada pričam sa mladim čovekom pitam ga šta ti želiš, gde sebe vidiš, kakva ti je ambicija. Niko ništa nije uradio ako nije bio ambiciozan. Za roditelje je bitno da imaju viziju, da ne odvedu dete kod nekoga zbog para, nego tamo gde vide da dete može da se razvije. Ipak, ima i roditelja koji su preambiciozni, imao sam decu koja treniraju, rekao sam im iskreno, ovo nije za tebe, upiši neki fakultet, jer vidim koliko mu vremena treba da shvati. Roditelji onda shvate to lično, da ti imaš nešto protiv njegovog deteta, jer je to najveća emocija za roditelja, kada gleda svoje dete da bilo šta radi, ali kroz tu emociju treba realno da se gleda. Jer dete će da ode i kod mentora i ko druga, jer deca se posle nekih godina menjaju.
Sonja Vasić je otkrila kako je izgledala situacija u njenoj porodici povodom pritisaka.
– Mi smo od malena naučeni da uvek sebe reprezentuješ, da bilo koju odluku koju dnosiš, kada dođeš u ove godine shvatiš i koliko su i neke scene iz parkića imale svoju cenu. Morala sam kasnije da priznam koliko je otac bio u pravu, imao iskustvo i video dalje, posebno u tim kritičnim godinama od 17 do 22 godine, jer je to period kada je najbitnije i ako tu nemaš nekoga na koga možeš da se ugledaš i pogledaš sa realnošću, ja sam tako iz juniorskih voda ušla među seniore i onda su me “lavovi” pojeli. On je to znao, mada mi je nekad delovalo surovo, kada pogledam sada, imalo je to neizmernu težinu za moju karijeru. Sport se mnogo promenio, danas je biznis i za malu decu. Ali opet se vraćam na odnos sa roditeljima, baza sa svakog sportistu je kuća, ali i sport vaspitava isto, jer uz roditeljsko je osnova za ceo život. Jako je bitno da roditelji pričaju sa sportistima, nisam pristalica toga da roditelji idu na mnogo treninga, ali ne treba ni da bude “poslao sam ga na trening, ja imam dva sata”.
Novak otkrio koliko mu je pomoglo što je sa Jelenom Genčić analizirao velike šampione, ali i čitao poeziju i slušao klasičnu muziku
– Sve je stvar percepcije i shvatanja šta žrtva znači, imamo različite poglede na to. Uvek se nešto žrtvuje, može tako da se gleda, da ja živim svoj san da smo se složili u okviru porodice da sam srećan jer idem ka tome. Ja nisam otišao nijednom u osnovnoj školi na ekskurziju sa svojim razredom. U tom trenutku me je to bolelo, ali sa druge strane sam bio zahvalan, jer sam o tome razgovarao sa roditeljima i shvatio sam da sam najviše od svega želeo da se bavim tenisom. Bilo je dosta izazovno da se bavim tenisom tokom devedesetih, gde nije bilo sredstava, bilo je teško da se stvari poklope. Pogodilo se tako da je Jelena Genčić došla sa svojim kampom kada sam imao 5 godina. Ja sam pitao posle toga oca i majku da mi kupe reket, udarao sam u zid. Prvo pitanje je bilo šta onda kada ga prođu prve “boginje”. Moraš da imaš čvrstinu da izdržiš taj tok. Sa druge strane je važna uloga roditelja da nađu mentore, da to ne izgleda nametnuto, kao što su moji roditelji radili meni iza leđa za moje dobro da imam ljude sa kojim mi je dobro, da znaju kako živim, kako mi je, imali su sa Jelenom Genčić neki smer odrastanja i “saslušje” sa njom. Ja sam odlazio kod nje, gledao sam analize svih velikih šampiona, čitali smo poeziju i slušali klasičnu muziku. Ja sam bio mlad, nisam tada mogao da dokučim, ali to je i te kako imalo uticaja na moje nerve, kako da se smirim, da regenerišem svoju energiju, da sam bio mnogo nervozno dete.
‘
Šala Obradovića i Đokovića o navijačima Partizana
Ja se nadam da ovi koji su zavoleli tenis ne misle da je to način da postanu najbolji teniseri – u šali je rekao Obradović.
– Da se vratimo na to šta gubimo i dobijamo, valjda je logično da radiš nešto što voliš, za to moraš malo i da se žrtvuješ. Ja uživam u svakom treningu, motivisan sam možda i najviše ikada. Navijači koji su najbolji na svetu, hvala Novače – nasmejao se Obradović, na šta je Novak uz osmeh aplaudirao, a jasno je bilo da je šala bila upućena na to što je Novak veliki navijač Zvezde i što je nedavno vatreno bodrio klub protiv Barselone.
– Kada oni krenu tu pesmu deset sekundi pre kraja, to je nešto neverovatno, moraš da odereš kolena za takve navijače, da ostaviš sve na terenu. Juče smo pobedili, ne znam ni sam kako smo pobedili – rekao je Obradović.
Novak je upitan kakvu poruku danas šalju sportisti
To treba da se upitaju svi sportisti. Analizirajući generacije, postoji razlika šta danas predstavlja sportista u javnom životu. Svesni su sportisti da su inspiracija mnogima, ali i da postoji manjak svesti koliko se mladi ugledaju na njih i van terena. Treba pričati sa sportistima, sa trenerima, sa ljudima koji su aktivni u sportskom klubu i da ukažu na to. Kao što je Željko rekao, ti kada završiš utakmicu, ti si igrač Partizana šta god da radiš, da odeš u restoran ili bilo šta. Moraš da bude reprezentativan za sebe, svoju porodicu i klub – rekao je Novak.
Obradović je istakao da utiče na svoje igrače i navijače da budu korektni prema svojim rivalima
– Moraću da krenem po gradu da ih proveravam. Mislim da je sport nešto što približava ljude, da je to samo sportski meč i da ako nas neko pobedi na kraju, da čestitamo protivniku, a da mi damo sve od sebe. Ja mislim da to to nešto plemenito. Pokušavam od kako sam došao u Partizan, da utičem na navijače Partizana da budu prijateljski nastrojeni prema protivnicima. Ja sam imao prijatne dočeke, gde sam dočekan aplauzima, naravno da to prija čoveku, uticaću na moje igrače da se ponašaju tako. Jedna od stvari kako gledam, ceo moj stručni štab je njima servis i oni prema tim ljudima moraju da se ponašaju kako treba, ne samo prema meni, nego i prema pomoćnim trenerima, prema njima treba još bolji da budu nego prema meni. Sve su to bitni ljudi za njih. I još jedna stvar koja je važna, oni su tu da igraju košarku, ne mogu da gube koncentraciju i energiju na nešto drugo. Rekao sam im da ne mogu da pričaju sa sudijama.
Obradović je roditeljima dao savet šta treba da rade ukoliko ih dete više ne sluša.
– Ako vam dete ne veruje, morate da vidite šta je problem. Dođe jedan momenat da vas dete više ne sluša, da li je to škola, društvo iz kraja, ali morate deci da date pravi primer, ne smete da se ponašate drugačije, a da detetu pričate nešto drugo, morate detetu da pričate sa argumentima. Ne može baš sve da se shvati odmah, ali to je život, ne treba da znači da ne treba da dajemo prave savete deci – rekao je Željko Obradović.
Željko je posebno istakao Bogdana Bogdanovića kao primer igrača na čiji je napredak posebno ponosan.
– Bogdan Bogdanović, zato što je bio takav, nije samo Bogdan, bilo je mnogo igrača, vreme je potrebno i uvek ja imam ideju i on ima ideju. Individualni razgovori su nešto što pomaže. Sa Bogdanom je na početku bilo teško, bilo mu je potreban period uklapanja da shvati šta želim od njega, kada je shvatio, onda je postao dominantan igrač, on je i posle nastavio da bude lider, ima taj karakter, jer i u trenucima kada sam ih najviše kritikovao, on je to prihvatao. Strašno sam ponosan na njih.
Mario Hezonja je rekao da je Željko najinteligentniji čovek koga je upoznao i da bi mogao da vodi ekipu u NBA, pa je upitan od strane novinara Telegrafa da to prokomentariše.
– Hvala mu na toj izjavi, ne znam odakle mu to. Ja sam se sretao sa njim, ali ništa preterano. Razlika između NBA i naše košarke, bio je nedavno Bred Stivens koji je osam godina bio trener Bostona, izvanredan trener, sedeo sam 45 minuta sa njim posle meča, razlika je što postoji nekoliko različitih pravila i u smislu da su te razlike bile mnogo veće ranije. Sada imate tri igrača koji dominiraju, a koji su evrpski igrači, naš Jokić, Luka Dončić i Janis, koji je fizički najdominantniji. Približila se i siguran sam da će doći vreme kada će evropski trener pokazati u NBA šta zna – poručio je Željko Obradović.
Novak o važnosti psihologa, ili ljudi koji služe poput psihologa, a nisu stručni, kao i holističkog pristupa
– Osvrnuo bih se na kostataciju da bi trebalo češće da se priča o tome, i u novinarstvu treba da bude malo više svesti i osvešćivanja o važnosti ove teme. Ja lično uvek dam više prostora, trudim se stalno, dam uvek i zamolim za pitanje više, ako se priča o nekim važnim temama, meni je ovo jedna od top 3 tema za sve koji učestvuju u razvoju mladog sportiste. Izuzetno sam inspirisan svime što smo podelili iskustva sa vama. Pričao sam i sa suprugom, nadam se da je ovo sve snimljeno, da ćemo moći da pokažemo svima. Nekako su ljudi navikli da košarkaši pričaju sa košarkašima, mislim da treba više da se umrežimo, jer osnova je ista, važno je da shvatimo aspekte razvijanja i sazrevanja mladog sportiste i taj holistički pristup koji je važan, koji sam i ja primenio na osnovu ljudi od kojih sam puno učio, a najviše je na to uticala Jelena Genčić – ljudi sa kojima se družim, koju muziku slušam… sve to utiče kakav ću biti na terenu, koliko je bitno šta radiš nakon što završiš sa treningom.
– U kolektivnim sportovima oni imaju i nutricionistu, psihologe, Sonja to isto dobro zna. Kod nas je drugačije, ako nisi u okviru TSS, onda moraš da se snalaziš, ne samo sportista, nego i roditelji, koji traže mentora i ljude koji mogu da pomognu u emotivnom i psihološkom smislu, ali ja insistiram i da sportista sam traži rešenje. Psihologija je široko polje, nije tako jednostavno, ali onaj način koji uvek funkcioniše, jeste da sam preuzmeš odgovornost i da razvijajući i osvešćivajući znanje i saznanje o krakteru i tvojim osobinama, da ćeš doći do toga. Možda tebi ne odgovara psiholog jednog skijaša, koji je osvojio sve živo, a kaže da nikad nije radio sa psihologom. I onda roditelj sluša i kaže “zar ne treba da bude sa psihologom?”. Za svakoga je drugačije, ali on je rekao da je uz sebe imao ljude koji su za njega služili kao psiholozi, koji su mu govorili da mora da radi na sebi, ako ima neke emotivne blokade, da zna da radi na tome. Digitalizacija sveta nama dozvoljava da imamo pristup informacijama, vi u Gugl pretraživaču možete da nađete dobre i loše stvari, a onda na osnovu sebe određujete šta je dobro, šta nije. Suštinski sve zavisi, jako je bitno raditi i usmeravati i davati energiju na mentalnom planu koliko i na fizički. Roditelji takođe treba da rade na identifikaciji neke osobe koja može da pomogne sportisti da se razvije u jaku ličnost.
Novak je opisao i koliko treneri moraju da budu posvećeni, a to je pričao i iz svog igračkog ugla, ali i iz ugla trenera koji rade u njegovom teniskom centru
– Ja gledam na interenetu, na Jutjubu, ili ako nađem negde snimak trenera koji radi sa detetom od pet godina i način kako on objašnjava da tehnički izvede neki udarac, kako taktički da se postavi i da konstruiše poen. Na najjednostavniji način radi sa njim, i to meni pali lampice. Vi u svakom aspektu sportskog delovanja možete da pronađete nešto što može da upali vašu lampicu. Sa druge strane trener je pedagog, on je više od toga od onoga da vadi loptice iz korpice. To je idealan trener, ja težim ka savršenstvu. Ja ne mogu da utičem na druge ljude, ali svojim primerom mogu. Mojim trenerima u teniskom centru samo tražim da budu posvećeni, a kada si posvećen, onda ćeš da uvidiš koliko utičeš na mladog sportistu u više uloga. Trener mora da razgovara sa roditeljima i oni moraju da znaju kako se dete ponaša, da li su plodovi rezultata tu, ali i da ostave trenera da se bavi time.
Da li roditelji treba previše da budu upućeni u karijere svoje dece?
– Relativno je šta je previše, šta je premalo. Teško je definisati, zato smatram da je bitno da roditelji ne rade stvari na svoju ruku, recimo Sonjin otac je bio u košarci, pa je mogao da je usmeri, ali mnogi roditelji ne znaju mnogo o nekom sportu i moraju da pitaju znalce u tom sportu i onda je to lakše. Željko je pomenuo autoritet znanja, koliko je bitno da onda donesete najbolju odluku za vaše dete.
Da li je deci zbog modernih tehnologija teže da se bave sportom?
– Je ste teže, telefono su svuda, televizori su svuda, živimo u takvo doba komercijalizma, to prodaje… ne kažem da je to loše u potpunosti. Ja se sećam kada izađem ja se samo javim roditeljima i igram ispred zgrade sve vreme napolju igramo fudbal, žmurke, školice… Ali nadam se da ćemo uz ove panele motivisati roditelje da u budućnosti rade neke stvari na drugačiji i pravilan način, ako postoji učešće roditelja u životu sportiste, danas postoji i internet, gde postoji mnogo stručnjaka gde mnogi žele da ih neko nešto pita, ja i sebe stavljam na raspolaganje. Za mene je na OI bilo najlepše iskustvo, mnogi su mi prilazili i pitali me za mentalnu spremu, fizičku pripremu i tako dalje… kakvo je to znanje ako nećeš da ga podeliš, najveće znanje je životno.
Kako objasniti detetu to odricanje, kao kada ti nisi išao na ekskurziju kao dete? Kako je tebi objašnjeno.
– Ja sam jedan od onih koji veruje da dete, koliko god bilo mlado, da ima dovoljno svesti i autonomije da može da prosudi da li je nešto dobro ili nije za njega. Roditelji su tu da usmeravaju, ali ako dete odluči da je to previše za njega ili nju, teško da će neko tu moći da pomogne. Ili ako se desi da se ide protiv detetove volje, to može da ide u nekom smislu, ali šta ste onda dobili i kakva je emotivna strana tog deteta. Iz svog nekog iskustva, nagledao sam se mnogo šampiona koji imaju mnoge pehare, ali u privatnom životu stvari nisu toliko u redu, oni i dalje moraju da traže nešto što bi lečili to što ih boli. To možda nije u potpunosti tema. Jer mi hoćemo da budemo zdravi i svesni, i sport može na kraju da utiče na vaše zdravlje. Ali imate mogućnost, ako imate svest da je to važno i da možete da radite preko radnog vremena na terenu, da vidite kako sebe da dovedete u najoptimalnije stanje uma i da imate dugovečnost. Nemam odgovore na sva ova pitanja, ali ako se svi okupimo, da svako od sportista, trenra, roditelja… da svi pričamo i sigurno će nešto dobro izaći iz toga – zaključio je Đoković.
