Nisam ni ja imao neki naročit odgovor. O pradedi nisam, nažalost, mnogo znao. Desetak godina kasnije, dok smo Filip i ja na nekoliko dana bili u selu kod Kostojevića, krenem iz porodične kuće Simića da tražim sina jer je već počelo da se smrkava. Njega sam inače doveo u selo upravo pred naš put u USA da zapamti mesto odakle su mu preci. Usput sretnem nasmejanog rođaka komšiju Miću, a na moje pitanje da li zna gde je Fića reče da su sva deca iz komšiluka gore kod groblja gde igraju lopte.
– Kakvog groblja? – pitam.
– Porodičnog, a u stvari samo nekoliko spomenika ima tamo, a tvoj pradeda Filip takođe ima svoju spomen-ploču.
Nisam znao za taj podatak pa ga podstaknem da dalje priča.
– E, vidiš, tvoj pradeda je, kad je ono krenulo da se ratuje sa Austrougarskom i kad beše mobilizacija poveo svog konja sa sobom otišavši u komandu. Išao je svuda gde i vojska pa tako krene u povlačenje preko Albanije. Oskudica hrane je bila velika, kao što znaš. Umiralo se masovno od bolesti, gladi i iscrpljenosti pa je vojska predlagala Filipu da zakolju konja da bi imali šta da jedu par dana. "Ja sam konja poveo iz sela i moram ga u selo vratiti", odgovori im vojnik Filip. Dalje nisu mogli da se ubeđuju sa njim znajući da je životinja neophodna, za nošenje njihove opreme.
– Posle par dana tvoj pradeda je klonuo od izgladnelosti i beše ostavljen pored puta jer mu nije bilo spasa. U koloni vojnika koja je prolazila naiđe moj pradeda inače iz ovog našeg sela i priđe mu. "Ljeba… Ljeba", buncao je nesrećni Filip ili Vilip kako su ga meštani zvali, vadeći krvavu šaku iz usta sa koje je već pojeo nekoliko prstiju!
– Čekaj… Čekaj, oću ja da sve bude jasno pa prekidam rođaka. – Oćeš reći da je jeo svoje prste?
– To ti pričam, burazere, kaže odsečno Mića. Već je bio izgubljen u bunilu ali konja nije dao.
Povuče onda dim iz cigarete malo dublje pa ga izbaci tek iz drugog izdisaja. Sve mi se pomešalo u glavi. To, da mi je moja žena Jasna rekla kako ime Filip znači ljubitelj konja, "slučajni susreti" nas dvojice, naših pradeda kao i odlomak koji sam pročitao u Srpskoj trilogiji Stevana Jakovljevića: "Išao sam peške. U jednoj šumi pored puta ležao je vojnik. Oči su njegove bile mutne a grudi su se s naporom nadimale. Ostavili su ga da umre. Malo dalje ležao je iznemogao konj.
Izašli smo na proplanak gde su se deca igrala.
– Filipe! – pozvah glasno.
Moj sin se okrenu ka meni pa kad vide da ništa ne govorim već zurim u nebo, nastavi da trči za loptom.
