U razmaku od samo mesec dana, Internetom su se brzinom munje delili snimci na kojima muškarci brutalno biju devojke i žene, mahom danju i pred svedocima. “Obična” i stručna javnost u Srbiji i dalje je žestoko uznemirena i prilično zgranuta iskazanom brutalnošću, ali i činjenicom da sve to rade beskrupulozno na javnom mestu.
Uz prateće verbalno nasilje u vidu vređanja i dranja, “muškarci” su žrtve udarali i šutirali, bilo je i razbijanja telefona o glavu žrtve, razvlačenja po betonu i pesku, a jedan je nasred ulice u po bela dana udarao dve žene u Nišu.
– Kada se desi situacija kao sada, da svedočimo prebijanju žena na javnim mestima, vidimo da se javnost uznemiri tek kada svojim očima vidi nasilje i kada je to nasilje posebno brutalno – smatra Sanja Pavlović iz Autonomnog ženskog centra.
Nameće se pitanje otkud tolika brutalnost, šta se to dešava s muškarcima i muško-ženskim odnosima?
Crvene lampice
– Svedočimo repatrijarhalizaciji, jačanju desnice, napadu na ženska prava, nametanju da se one vrate u svoje rodne uloge, da ponovo preuzmu ulogu domaćica… Žene su se osnažile, trude se da vode računa o sebi i svom životu, a njihova nezavisnost smeta patrijarhalnom miljeu muškaraca. To se sve prenosi i na muško-ženske odnose i na viđenje partnerstva i rodnih uloga u jednom emotivnom odnosu. Treba imati u vidu da su nove generacije odrastale 90-ih, u godinama kriminala, postkonfliktnom periodu. Sve to sa dodatnom zdravstvenom i ekonomskom krizom, kojoj je doprinela korona, uticalo je na pojačan intenzitet nasilja i na povećan broj partnerskog i porodičnog nasilja. Kontinuirani stres i neizvesnost koja se gomilala mesecima može da dovede do smanjene tolerancije i impulsivnosti, ali to svakako nije i ne treba da bude opravdanje za nasilje, jer je nasilje izabrano ponašanje – kaže Sanja.
Socijalna radnica Jovana Markulić tvrdi da su ljubomora i alkohol “crvene lampice” pomoću kojih žene mogu da prepoznaju da se nalaze u nasilnoj vezi.
– Sama ljubomora predstavlja vid nasilnog ponašanja, posebno ukoliko je prati potreba za kontrolom i izolacijom žrtve, kao što je najčešće slučaj. Ako imamo ljubomornog partnera koji kontroliše naše kretanje i ograničava slobodu, a povremeno i konzumira alkohol, može se očekivati da će već nasilno ponašanje, u takvim okolnostima biti još intenzivnije – objašnjava Jovana.
Ona napominje da se ne može govoriti o isključivo uzročno-posledičnoj vezi.
– Ukoliko kao uzroke nasilja navodimo alkohol, na taj način pomeramo odgovornost za nasilje sa nasilnika na alkohol, a zapravo postoje brojni muškarci koji su nasilni, a nikada ne konzumiraju alkohol, kao što postoje i oni koji ga često koriste, ali nisu nasilni – dodaje Jovana.
Manjak saosećanja
Snimci nasilja kod mnogih gledalaca izazvali su različite emocije, koje su se kretale od neverice šta gledaju do šoka, potom i ljutnje zašto neko snima, a ne pomaže žrtvi. Zato smo pitali sagovornice “Vesti” da li treba snimati nasilje ili pomoći žrtvi, jer u prvom slučaju, zahvaljujući snimku imamo dokaz da je nasilje počinjeno i ko ga je počinio, dok u drugom možemo da pomognemo žrtvi i sprečimo veće povrede i, ne daj bože, tragediju?
– Ako govorimo o slučaju na Adi, svakako je snimanje bilo od značaja kako bi se nasilne scene zabeležile, obavestile nadležne institucije, javnost i čitavo društvo – slažu se one, ali odmah ističu da im je činjenica da je nasilju svedočilo više ljudi, a da niko nije reagovao, za njih poražavajuć!
– S jedne strane, to možemo shvatiti kao strah ljudi da će proći na sličan način ukoliko pokušaju da pomognu, a sa druge strane kao manjak empatije i mišljenja da ne treba da se bave “tuđim problemima”. S obzirom na to da je svaka treća žena žrtva fizičkog nasilja, mislim da je kod žena posebno prisutan i ličan strah i retraumatizacija, jer nešto slično proživljavaju od svojih partnera ili su doživele u nekom trenutku svog života – slažu se Sanja i Jovana koje ističu da je najbitnije da se veruje žrtvi i reaguje na vreme.
Advokat Radiša Roskić naglašava da onaj ko sprečava nasilje mora to činiti srazmernim sredstvima u odnosu na nasilje koje se primenjuje.
– Ako je nasilnik samo verbalno agresivan, bez fizičkog obračuna, treća strana ne sme da posegne za jačim sredstvom od verbalnog. Ukoliko primeni jače sredstvo, može biti prijavljen od strane nasilnika – rekao je za medije.
Crna statistika
– 24. jun – na beogradskoj Adi Ciganliji N. V. (34) je jurio ženu, vređao je i pretio joj, pa krvnički šutnuo u glavu
– 4. jul – mladić je u prolazu zgrade u Novom Sadu napao devojku, a ona je vikanjem dozvala komšije
– 19. jul – u Novom Beogradu S. V. (29) je devojci (22) razbio mobilni o glavu, šutnuo je u glavu, nastavio sa pesničenjem, a dok je ležala na betonu, on ju je vukao ka automobilu
– 24. jul – bahati vozač M. A. u Nišu je udarao dve žene iz drugog automobila
Mizerne kazne
Protiv svih nasilnika podneta je krivična prijava, a kažnjen je, prema pisanju medija, samo S. V. (29), koji je priznao krivicu i dobio uslovnu kaznu od godinu dana sa rokom provere do tri godine. Tu kaznu mnogi su komentarisali kao “sramotnu i mizerno malu”.
SOS broj za žrtve
Uvereni da je život bez nasilja osnovno ljudsko pravo, AŽC je uz parolu “Nisi sama” otvorio SOS liniju 0800 100 007 za žene koje su pretrpele nasilje. U individualnim konsultacijama rade specijalno edukovane konsultantkinje s višegodišnjim iskustvom s ciljem da pruže podršku ženama kako bi ih osnažile da izađu iz toksičnog odnosa. Razgovori mogu biti anonimni, a poziv i usluga su besplatni.
