Tokom manifestacije Žestival u Užicu pripremljena je ogromna komplet lepinja čiji je prečnik bio jedan metar. Čuvena komplet lepinja je specijalitet užičkih pekara od davnina što je i bio razlog da pekara Šuljaga, najpoznatija među pekarama koje spremaju ovaj specijalitet, pripremi i posetiocima podeli komplet lepinju.
Komplet lepinja priprema se isključivo u furuni na drva, prema rečima Dragana Lazića, vlasnika ove pekare, a da bi sve bilo autentično, na gradski trg u gradu na Đetinji doterali su i furunu.
– Proces pripremanja komplet lepinje “sa sve” je jednostavan, ali to je samo naizgled. Lepinja se raseče i u donju polovinu se stavlja mešavina najkvalitetnijeg kajmaka i jaja, zatim se lepinja ubacuje u posebno konstruisanu furunu gde se peče dok pekar ne proceni da je dobro zapečena. Nakon pečenja lepinja se umače u pretop, odnosno moču koja ostaje nakon pečenja prasadi i jagnjadi, ali moča mora da bude uvek sveža. Tako ispečena lepinja je pravi zalogaj za gurmane, a da je tako govori i činjenica da se u Užicu na komplet lepinju čeka u redu. Takođe, mnogi od putnika svraćaju u Užice samo da bi probali ili pojeli našu čuvenu lepinju “sa sve” – istakao je Lazić.
Za pripremanje ovogodišnje komplet lepinje na gradskom trgu utrošeno je 110 jaja, ogromna količina kajmaka i još više umaka. Prečnik joj je jedan metar i to je, verovatno, rekord za Ginisa u pripremanju ove užičke poslastice, ali za sledeću godinu, obećavaju iz pekare Šuljaga, lepinja će imati prečnik od nekoliko metara.
Kanađanin i gledao i probao
Među onima kojima je bilo zanimljivo da prate kako se priprema komplet lepinja, ali i da proba, bio je i Dejvid iz Kanade koji je probao užičku kalorijsku bombu i nije krio zadovoljstvo ukusom.
– Obišao sam ceo svet i probao sam najraznovrsniju hranu, ali ovo je nešto toliko ukusno što do sada nigde nisam probao – naglasio je Dejvid nakon nekoliko zalogaja lepinje koja je isečena na 100 jednakih komadića i podeljena okupljenim Užičanima.
Blagoslov iz Beograda
Priča o rekordnoj užičkoj komplet lepinji je tek počela, ali danas lepinja ne bi postojala da nije bilo sestre poznatog užičkog pekara Krcuna Terzića koja je posle Drugog svetskog rata, kada su bile zabranjene privatne pekare, lično pozvala najodgovornije u Beogradu i pitala ih kako će i kod koga da ispeče jagnje za Božić. Tadašnja vlast u Užicu je, po uputstvu “odozgo”, dozvolila rad pekare Šuljaga i time, nesvesno, spasla od zaborava i komplet lepinju “sa sve”.
