Kiša ih svako malo napada i više ne znaju kom Bogu da se mole. Nesrećni ljudi novac od države još čekaju, a u međuvremenu sami pokušavaju da poprave štetu! Ipak, to je nedovoljno i imaju osećaj da su ih svi zaboravili, pa su se u očaju obratili "Vestima".
– Obišli smo čelnike lokalne i gradske vlasti, brojne medije, da se požalimo da ništa od humanitarne pomoći nismo dobili i da pitamo zašto su nas svi zaboravili, ali svuda smo naišli na zid ćutnje! Osnovali smo i Udruženje građana Šljivice MZ Belo Polje, da bismo se lakše izborili s nepravdom, ali ne pomaže! "Vesti" su, kako smo čuli, novine istine, a i dijaspora kao i uvek kada je Srbija u nevolji svojski pomaže – kaže Milan Milenković (40), dok sedimo na verandi njegove kuće čiju lepotu je uništila voda koja je osvojila celo prizemlje i stigla do prvog sprata.
Trauma za traumom– Moj sin Jakša (14) čim počne kiša gleda u kanal i pita da li ćemo opet biti poplavljeni. Naše traume nisu završene. Poplava, evakuacija, povratak, popravke i pranje, mnogo preživljenog u malo vremena. A niko ne pita kako smo. Osećamo se zaboravljenim i odbačenim – kaže Goran Filipovac (48), radnik koji obnavlja ugovor svaka tri meseca. |
Voda je uništila fasadu, nameštaj, stolariju, elektrouređaje, kućni pribor, odeću, dečje igračke, telefone i sve ono što čini jednu domaćinsku kuću toplim porodičnim gnezdom.
– Tako je u svim kućama ovde. Nama je pretekla samo ova garnitura, jer kada sam video da voda uleće u kuću privezao sam je lancima za stubove – objašnjava Milan.
– Mi smo najviše stradali, jer smo najniže naselje. Nama je sve uništeno! Kada smo oprali i izbacili mulj, tek nas je onda uhvatila istinska muka. Ostali su nam samo potklobučeni ili od vode probušeni zidovi. Živimo s one strane ivice pristojnog i sve nam treba! I kad primimo crkavicu od plata ili penzija, odmah nešto dokupljujemo i ulažemo u popravku, ali ono što smo kućili 20 i kusur godina ne popravlja se brzo bez pomoći države i drugih. Teška vremena su, znamo, ali istina je da od humanitarne pomoći koja je stizala nismo dobili ništa – rezignirano kaže vojni penzioner Igor Ljevnaić (46), dodajući kako je, ipak, u boljem položaju od sapatnika iz Šljivice, jer makar ima sigurnu i redovnu penziju.
Svaka istina, kažu mudri ljudi, ima dve strane, zato smo pokušavali da kontaktiramo predsednika Opštine Obrenovac Miroslava Čučkovića, ali u kabinetu se niko nije javljao, a njegov mobilni je bio isključen. Pokušali smo da dobijemo i centralu ove opštine, ali i tamo je bio muk.
Šta da radim sa 2.500 evra?
Slavica Milenković
– Ceo život radimo i nismo socijala! Makar da smo ispravno kategorizovani, ali svrstali su nas u treću kategoriju. Sleduje nam manje od 2.500 evra, što nije ni za popravku zidova, a kućimo se ispočetka! Sve što smo snaha Milica, sin Milan i ja decenijama sticali, nestalo je s vodom. Od pomoći u Šljivice ništa ne stiže! Iz vlasti niko nije pitao šta nam treba – kaže kroz suze Slavica Milenković (60), koja je svojevremeno operisala srce i pluća. |
