Spasa nam nema, propasti ne možemo – rekao je ravnim i večito promuklim glasom, ekspert-birokrata, srpski premijer Mirko Cvetković, marta 2009. na Biznis forumu održanom na Kopaoniku.
U to vreme ovaj, 112. predsednik srpske vlade još uvek nije bio sastavio godinu dana na svojoj visokoj dužnosti. Nedovoljno da se javnost navikne na njegov čudnovat izbor, pa čak ni da on sam dođe sebi od iznenađenja.
Zato je valjda, poznat kao stručnjak i birokrata, a ne kao političar i državnik, morao da citira Nikolu Pašića – najslavnijeg šefa srpske vlade u istoriji. Dvorski novinari smesta su prepoznali u ovoj pozajmici nekakvo višnje značenje, pošto su i Pašić i Cvetković potekli iz istog kraja, iz Zaječara.
Zaboravili su, međutim, da je pragmatični Pašić ovakvu izjavu dao u teškom i očajnom ratnom času, nadahnut za njega tako retko vezivanom dubokom religioznošću. Rekao je to slavni i tvrdokorni narodni vođ, radikalski reformator, jedini ratni premijer koji je izgubio zemlju, ali ne i državu predvodeći je u pobedu nad trima carstvima.
Cvetković je ovu uzjavu dao u malo veselijoj konotaciji. Srbiji 2009. nisu pretile carske armije i tifus, niko nije hteo da je kupa u čeliku. Savremeni premijer je želeo da kaže "ako nam je propao državni budžet, neka smo mnogo obećavali a malo zaradili… biće teško, ali će nam nekako proći."
Predsednik Tadić je bio jasniji i odlučniji. Ako zanemarimo činjenicu da je okupljenim profesorima ekonomije i bogatašima objašnjavao razliku između liberalnog kapitalizma i marksizma, izneo je nekoliko programskih smernica za 2009. Rekao je da trošimo više nego što zarađujemo; da se više niko ne sme ponašati kao što se ponašao (između ostalih, pomenuo je i "krupni kapital"); da je rešenje u "velikom rezu", društvenim reformama i da je neophodno "razvrgnuti veze između kriminala, politike, privrede i pravosuđa".
A šta se dogodilo tokom naredne godine? Reforme su sprovođene, ali uglavnom na sličan način kao i u prethodnom razdoblju. Ako su kriminalci i hapšeni, veza sa politikom do danas nije utvrđena a kamoli razvrgnuta. "Krupni kapital" je i dalje u usponu. Srbiju su od bankrota spasli MMF i Svetska banka. U Novu 2010. smo ušli nesposobni da ispunimo naš deo pogodbe sa svetskim kreditorima i radikalno smanjimo troškove reformišući državnu upravu i lokalnu samoupravu.
Predviđen deficit za prošlu, "najkrizniju godinu" prevazilazio je pola milijarde evra. Naravno, konačno je bio znatno viši zbog čega je našoj državi i zapretio bankrot. U 2010. očekuje se dvostruko veći deficit, dakle nešto više od milijardu evra! Rast bruto domaćeg proizvoda (BDP ili engleski GDP) pao je sa 5,6% u 2008. na – 4,0% u 2009. Očekuje se da tek 2014. stignemo stari nivo rasta.
Nisam čuo mudre reči predsednika Tadića sa ovogodišnjeg skupu na Kopaoniku. Predviđanja i obećanja sa prošlog nisu ispunjena, ali država nije propala, najavljivani nemiri su izostali, a EU je odmrzla trgovinski sporazum i uvrstila nas na "belu šengensku listu"… U Srbiji su navedeno slavili kao veliku političku pobedu vladajuće koalicije koja je pre dve godine osvojila vlast zahvaljujući sklapanju Sporazuma o stabilizaciji i priduruživanju sa EU.
Taj sporazum, međutim, do danas nije stupio na snagu. Na ovogodišnjem Biznis forumu na Kopaoniku premijer je pomenuo da ćemo, ukoliko privredni rast bude dovoljan, tokom ove godine izaći iz privredne krize. Verovatno je zaboravio, ali ministar ekonomije i regionalnog razvoja u njegovom kabinetu, Mlađan Dinkić je još pre skoro godinu dana izjavio da smo izašli iz krize! Na ovogodišnjem "srpskom Davosu" ponovo su postale izvesne razlike između finansijskog i privrednog dela vlade.
Osvedočeni populista Mlađan Dinkić tražio je odmrzavanje plata i penzija, dok su se tome suprotstavljali ministarka finansija Diana Dragutinović i većina drugih ministara. Premijer Cvetković je pomirljivo pomenuo kako su zarade rasle za 0,2% uprkos krizi. Moguće je da je ova primedba tačna, ali premijer ukazuje na činjenicu da je od njegovog stupanja na dužnost dinar pao u odnosu na evro za 24%! Koliko je pala kupovna moć stanovništva nije teško proceniti.
Srbija je nekako uspela da prevlada tešku 2009. godinu. Bilo je ugodnije nego što su političari najavljivali. Moguće je da će sa 2010. biti upravo suprotno. Pored nespremnosti naših ministara i neprimerenog okupljanja na najskupljem srpskom zimovalištu u vreme krize i u času kada je Zaječar poplavljen, a pada sneg. Uprkos starim pričama i neuspesima koji su dovoljni da ojade državu, ali nisu štetni za političke karijere krivaca… Činjenica je da Srbija nema očiglednu i istinsku alternativu.
Opozicija ili sarađuje sa vlastima ili nije sposobna da ponudi ozbiljan izlaz iz krize. Narod većinski želi više novca za manje rada, a ne godine odricanja za veliki rad i poštenu zaradu u budućnosti. Na drugoj strani, narod je glasao za reforme i modernizaciju zemlje. Političari treba da budu popularni samo da bi ih izabrali, posle je važno samo njihovo nasleđe koje treba da cene tek oni koji će glasati za 30 ili 50 godina.
Onaj ko nije spreman da se smoči ne može ni da prepliva reku.
