Počela je velikim obećanjima i još većim strepnjama. Budžet, koji je vlada krajem 2008. sastavila podstaknuta velikim optimizmom nastalim posle stvaranja monolitne demokratsko-socijalističke koalicije, pokazao se već na samom početku kao neodrživ.
Već aprila 2009. morala je da pred skupštinu izađe sa rebalansom. Uskoro posle toga pokazalo se da budžet čak ni tako izmenjen ne može da ispuni velika obećanja. Država se suočila sa najvećim deficitom u svojoj savremenoj istoriji. Sasvim pouzdani izvori predviđali su potpuni ekonomski krah tokom jeseni 2009.
Državi je, prema nekim procenama, nedostajalo čak 4,5 milijardi evra! Ovaj veliki manjak nadomestili su razni strani kreditori, pre svih MMF. Jedan od uslova MMF-a bio je zavođenje stroge štednje i smanjivanje činovništva. Od Srbije je zahtevano da smanji svoje rashode za više od milijardu evra.
Vlada Srbije je uspela da dobije potreban novac, a partijske vojske koje su zaposele državnu upravu i lokalnu samoupravu za sada se nisu pridružile nezaposlenima kojih je ove godine makar 10.000 više nego prošle. Takođe, nije povećan ni porez na dodatu vrednost. Progresivni porez i slamanje oligarha čiji su monopoli okovali srpsku državu, vlast nije sprovela niti pominjala.
U 2010. ušli smo sa novim "razvojno-restriktivnim" budžetom. Ovog puta predviđeni deficit nije pola milijarde evra, kakav je bio prvobitno slučaj sa budžetom za 2009. Sada je planirani manjak nešto viši od jedne milijarde. Kakva slučajnost, baš onoliko koliko smo obećali da ćemo uštedeti.
Iako sama sebe već predstavlja kao nepokolebljivo reformsku i beskrajno uspešnu, Vlada Srbije nije tokom prethodne godine uspela da učini ništa posebno novo. Ekonomski razvoj i rast navodno je opravdano zaustavljen svetskom ekonomskom katastrofom.
Ipak, treba reći da je osnova globalne ekonomske krize propast velikih investicija. Da li neko može da se doseti koja je to velika srpska investicija u inostranstvu propala?
Srbija jedva da i ima investicija na strani i to uglavnom u srpskim zemljama našeg okruženja. Dakle, propale su očekivane strane investicije za 2009. i odloženi veliki privatizacioni prihodi, a rupa u budžetu nastala je zato što su ti veliki prilivi smesta usmeravani u potrošnju!
Naši ministri ne mogu da se slože koji su to najveći uspesi naše države tokom 2009. Pominju "Fijatova" ulaganja, ali koliko se sećam taj je uspeh već proslavljen 2008. Jedan ministar tvrdi da su uspesi postignuti kad je reč o borbi za suverenitet nad Kosovom i Metohijom i prilikom prodaje NIS-a.
Drugi prodaju NIS-a vezuje za veliki neuspeh zbog koga ne može da izvrši izborno obećanje o hiljadu evra besplatnih akcija. Ipak, ni on ne bi podneo ostavku, pošto je postao reformator godine zahvaljujući, između ostalog, privatizaciji "Zastave".
Kako koji građanin Republike Italije dođe u Srbiju i pomene ključne reči "Fijat" ili daj bože "punto", ministar ekonomije (i svega ostalog), a sa njim i čitava vladina svita zapevaju, zaigraju i zaposednu sve televizijske, radijske programe i stranice novina… Slično je i sa svrstavanjem na belu šengensku listu, a da ne pominjemo zloglasni Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju…
Tokom 2009. naša Vlada je priznala Euleks na Kosovu i time prihvatila postepeno stvaranje tamošnje države. Usvajanjem Statuta AP Vojvodine na teritoriji međunarodno priznate Republike Srbije počelo je stvaranje nove države i njene nacije.
Nastala kao plod nebrige države i partijskih računa Miloševićevog SPS-a i Demokratske sranke, Vojvodina danas stasava kao država posledicom slabosti Srbije. Predsednik Republike je nedavno izjavio kako je centralizacija vladajućeg DS-a budući garant jedinstva Srbije.
Time se, onima koji još veruju u marketinšku sliku o njemu, predstavio u punoj meri, ali je i ukazao na činjenicu da je Srbija i dalje jedna obična partijska prćija. Tokom 2009. dobili smo i sramotne izmene Zakona o informisanju, koje samo naivni vezuju isključivo za izbrukani G17.
I dok ključne ustanove kulture – Narodni muzej i Narodna biblioteka – godinama ne rade, možemo samo da se radujemo kada naše političare proglašavaju najboljim evropskim političarima i najvećim domaćim reformatorima.
Možda bi mogli da ih u veliko i bogato inostranstvo konačno, sve zajedno sa etabliranom, dvorskom opozicijom i odvedu, da tamo ukrase njihovu mirnu, stabilnu i doteranu političku scenu…
Srbija, srećna što je ekonomsku krizu iz ove godina prelila u sledeću, mogla bi da razmisli o političarima (vlasti ili opozicije, svejedno) koji joj se možda manje dopadaju, ali su uspešniji i, posebno, odgovorniji.
