Ratko Dmitrović
Beograd je neman, monstrum koji guta Srbiju, kruni je i ništi do mere opstanka. Ako se ne zaustavi sadašnji rast i razvoj Beograda za dvadesetak godina u glavnom gradu Srbije živeće pet miliona ljudi, u ostatku Srbije milion i po, i to će značiti kraj i Srbije i Srba.
Najmanje 10 tekstova (uključujući dva u "Vestima") i bar toliko javnih nastupa iskoristio sam da ovo napišem i kažem, da upozorim kako je Beograd najveći neprijatelj biološkog opstanka Srbije. Kada sam to, pre osam godina, prvi put kazao na jednoj lokalnoj televiziji u Vojvodini, tadašnje reakcije bile su: Šta je tebe briga, ima ko o tome misli.
Niko nije mislio, Beograd se širio još većom brzinom i tek ovih dana dogodilo se nešto što je ulilo nadu da može biti drugačije.
Oglasio se Goran Džafić, direktor Nacionalne agencije za regionalni razvoj Srbije, i zavapio prema nadležnima da zaustave širenje Beograda, dodajući da glavni grad Srbije nikako ne sme da ima četiri miliona stanovnika. U protivnom, kazao je Džafić, ostatak Srbije biće još zaostaliji, a u Beogradu bi mogla da eksplodira socijalna bomba.
Već mesecima mediji u Srbiji puni su izveštaja o demonstracijama i protestima gladnih na jugu Srbije; radnici koji su ostali bez preduzeća i bez posla, poljoprivrednici koji nemaju kome da prodaju ono što proizvedu i nemaju od čega da plate porez, penzioneri kojima mesečna primanja nisu dovoljni ni za lekove…
Sve njih muka je naterala da izađu i blokiraju magistralne puteve, pruge, komunikacije… U tom smislu dramatično je stanje u opštinama kakve su Kuršumlija i Vladičin Han. Po svim parametrima, Beograd je od tih opština razvijeniji čak sedam puta, odnosno Beograđani neuporedivo bolje i kvalitetnije žive od mučenika u spomenutim opštinama.
Razume se da i u Beogradu ima (sve više) ljudi koji se primiču društvenim grupama čija svakodnevicu obeležava nedostatak sredstava dovoljnih za hranu i režijske troškove, ali tu se još nekako opstaje. U Kuršumliji je jad i čemer.
Poznajem čoveka, baš iz Kuršumlije, koji je dočekao penziju u Beogradu.
Prevremenu, invalidsku, đavo će ga znati, nešto je smutio, još nema ni 60 godina, a izgleda kao sportski rekreativac. Sa suprugom, koja je nedavno ostala bez posla, i sinom studentom, živi u adaptiranim prostorijama novobeogradskog solitera. U jednom kuršumlijskom selu ima ogromno imanje; voćnjake, livade, šumu… i sve je zapušteno.
Nekoliko puta pitao sam ga zbog čega se ne vrati tamo gde je rođen jer bi živeo neuporedivo bolje nego u Beogradu. Naravno, uz svakodnevni rad. Znam, odgovara, i pita me znam li ja da tamošnji seljaci tek životare i proizvode onoliko koliko im treba da ne budu gladni.
– Da tamo mogu nešto proizvesti i prodati i da mi mesečno ostane 200 evra, zar misliš da bih sedeo u Beogradu i jeo "prazan" pasulj? – odgovara i pita moj beogradski prijatelj poreklom iz Kuršumlije.
Ja sam ćutao.
